Izvor: Politika, 26.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Driblingom „sluđivala” bekove
Olivera Dmitrović, iz milanovačkog sela Šilopaj, bila je kapiten reprezentacije i svojevremeno najbolja fudbalerka Jugoslavije, a i danas, u 60. godini, rado „pika” loptu
Šilopaj pod Rudnikom – Olivera Dmitrović ne pamti da je u detinjstvu ikada oblačila, češljala i uspavljivala lutku, ali je, kaže, pocepala mnogo fudbalskih lopti. I danas, u 60. godini, nije izgubila osećaj za „finte" i rado podučava svoje unuke fudbalskim veštinama. Igrala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je u muškoj ekipi seoskog kluba „Partizan", za ženski tim Studentskog grada, bila kapiten ženske reprezentacije Jugoslavije...
– Nisam imala izbora, jer su sva petnaestorica moje braće, što rođena što od stričeva, u familiji Savić, šutirali fudbalsku loptu, pa kad se podele u dve ekipa, uvek je falio igrač. Ubrzo sam obukla dres seoskog muškog tima koji se takmičio u opštinskoj ligi. Za svoje Šilopajce nisam bila ništa neobično, ali sam na gostovanjima bila pravi magnet za publiku koja je dolazila da vidi to „žensko čudo iz Šilopaja" – priča nam Olivera.
A zaista je na terenu bila „čudo": odličan, okretan i brz dribler, umela je da protivničke bekove učini smešnim. Za Oliveru se pročulo, pa su je, jednoga dana, posetili neki ljudi iz Beograda i ponudili joj da igra za ženski tim Studentskog grada.
– Bilo je to pre 40 godina. Igrala sam tri godine u ekipi studentkinja, ubrzo sam se našla i u reprezentaciji ondašnje Jugoslavije. Italijani su mi nudili da karijeru nastavim u njihovoj zemlji, ali sam odbila jer nisam htela da ostavim svog momka Ljuba Dmitrovića za koga sam se, potom, i udala. Ne kajem se – otkriva nam Olivera, koja se iz prestonice vratila u Milanovac, a poslednjih 12 godina sportske karijere provela je u dresu čačanskog ženskog kluba „1. oktobar". Kopačke je „okačila o klin" u 41. godini, posle četvrt veka aktivne igre. Sa šaltera pošte u Šilopaju otišla je u penziju, a i danas, kada joj to obaveze domaćice dozvole, u dvorištu svoje kuće podučava fudbalskoj igri svoje petogodišnje unuke Uroša i Lazara. Katkad ode na utakmicu kluba u kojem je počela, češće u jedinu kafanu u selu „da se vidi s ljudima" i odigra koju partiju tablaneta ili preferansa. Suprug nema ništa protiv: i sam je strastveni šahista, a u Šilopaju se i šah igra u kafani.
– Na sportskom planu postigla sam sve što žena-fudbaler u ovoj sredini može da postigne. Osvojila sam mnoge trofeje; upoznala brojne sportske velikane, pa i svoga idola, dugogodišnjeg igrača i kapitena FK „Partizan" Momčila Vukotića. Bila sam kapiten reprezentacije, proglašena sam za najboljeg ženskog fudbalera u onoj Jugoslaviji. Nisu me zaboravili ni u zavičaju: dobila sam, pre nekoliko godina, na Dan opštine, priznanje za životno delo. Ama, mogla bih ja i sada da istrčim na zeleni teren i da se ne obrukam, ali sramota me u ovim godinama – poverava nam Olivera Dmitrović.
Boško Lomović
[objavljeno: 27/03/2009]
.jpg)
