Izvor: Večernje novosti, 17.Avg.2013, 22:34   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Miljko Ristić: Lažna štednja na zdravlju naroda

U ZEMLJI koja za zdravstvo izdvaja četiri puta manje nego Hrvatska, devet puta manje nego Slovenija, čak najmanje u Evropi, nije lako ni sačuvati zdravlje, ni lečiti one koji u tome nisu uspeli. Sa tim se svaki dan iznova suočava profesor dr Miljko Ristić. I, kao hirurg koji je uradio 15.000 operacija, i kao direktor najveće zdravstvene ustanove - Kliničkog centra Srbije, gde se godišnje leči više od 90.000 pacijenata. Kao pojedinci, kaže, malo brinemo o svom zdravlju, a država - još >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << manje. U ekonomsku krizu ušli smo sa lošom statistikom: ne pucamo od zdravlja, po mortalitetu od kardiovaskularnih bolesti, koje su uzrok svake druge smrti u Srbiji, uporno se održavamo u evropskom vrhu, a koliko ulažemo u preventivu nacionalni zdravstveni karton mogao bi da bude još lošiji. - Na prevenciji ne radimo skoro ništa. A ne treba tu mnogo. Dovoljno je da lekar objasni šta dovodi do kardiovaskularnih bolesti, a to zna i malo dete - pušenje, hipertenzija, gojaznost, dijabetes i nasledni faktor. Ali, naš narod treba svaki dan da "kljukate" informacijama "ovo je štetno", "nemojte da jedete masno", "budite fizički aktivni"...ŠETANJE PO KONGRESIMA * KAKO komentarišete činjenicu da su pojedini lekari više na kongresima nego na radnom mestu? - Ta moda šetanja sa jednog na drugi kongres je već postala, uslovno da kažem, bolest. Novac koji sponzori daju za odlaske na stručne skupove godišnje se sigurno meri stotinama hiljada evra. Za tu sumu mogu da se srede neka odeljenja, da se kupe aparati. Lično sam uvek za to da na kongrese idu mladi koji su stvarno željni znanja, posećuju sve sesije, vode beleške. Stariji doktori tek ponekad na tim skupovima mogu da vide nešto novo, ali se sa tom vrstom "usavršavanja" generalno preteruje. * I naš zdravstveni sistem je, čini se, više okrenut lečenju posledica nego sprečavanju bolesti? - Francuzi su 1995. godine bili treća zemlja u Evropi po broju kardiovaskularnih pacijenata, kao što smo mi sada, i utrošili su u to vreme 1,3 milijarde nemačkih maraka za prevenciju. Svi građani, koliko god puta hoće, mogli su da kontrolišu masne materije u krvi i za četiri godine spustili su se na treće mesto otpozadi. Naš čovek je nekako inhibiran, mora da ide u dom zdravlja, da čeka red... Država strahovito štedi. Ako posle dva meseca hoćete da kontrolišete krv, lekar kaže - nema potrebe. A, bez ulaganja ne možete da delujete efikasno. * Da li štednjom u zdravstvu naša država sama sebi daje autogol? - Da. Tri merenja holesterola godišnje koštaju nekoliko hiljada dinara, a kada pacijent dobije infarkt, kao posledicu nelečenog povišenog holesterola, klasična operacija u našim uslovima sa ležanjem u šoku i terapijom državu košta oko 5.000 evra. Ugradnja stenta je jeftinija, ali samo u startu. Na duže staze pacijenti posle klasične operacije revaskularizacije miokarda prosečno sedam godina nemaju tegoba, a posle ugradnje bajpasa i po 20 godina. Nakon ugradnje stenta se često na tom mestu gde je stavljen krvni sud i dalje sužava, onda pacijent često mora na koronarografiju, a jedna je oko 500 evra, i sve ispadne mnogo skuplje. * "Dežurno opravdanje" je da mi imamo jedva 250 evra po stanovniku godišnje u zdravstvenoj kasi... - To je veoma malo. Pacijent ima "besplatno" lečenje i dijagnostiku, ali je to nedovoljno za razvoj sistema zdravstva, kupovinu novih aparata, usvajanje novih dijagnostičkih procedura. * Da li to znači da Srbija ne prepoznaje zdravstvo kao prioritet? - Ne, ali jednostavno nema dovoljno para. Za kardiohirurgiju se svake godine za pet do 10 odsto smanjuje suma novca za nabavku materijala, a broj pacijenata se stalno povećava. Mi kažemo - treba nam 1.000 valvula (veštačkih zalistaka), a RFZO - "smanjite malo"! I onda dođemo do toga da za celokupnu kardiohirurgiju u kasi osiguranja, koja godišnje ima oko 200 milijardi, nedostaje dva miliona dinara, i gubimo vreme u komisijama kako da taj novac uzmemo od neke grane medicine, koja je, uslovno, manje važna. * Nedavno ste ugradili prvu veštačku pumpu za srce u Srbiji, ali da li, generalno, u medicini gubimo korak sa svetom? - Bez obzira na cenu novih metoda moramo da pratimo svet i trend savremene medicine. Ovde pumpa košta 80.000 evra, ali nemamo alternativnu metodu da zamenimo te pumpe ili transplantaciju srca lekovima. Pacijent sa pumpom živi i po 10 godina, a nama godišnje treba 70 pumpi. Nije to preterano velika suma novca. Lično, uopšte nemam dilemu da veštačke pumpe i transplantacija srca treba da budu redovne procedure u lečenju u Srbiji. * Često se stiče utisak da je loša organizacija podjednako teška bolest srpskog zdravstva koliko i besparica. - Možda problem nije toliko u lošoj organizaciji, koliko u nepoštovanju pravila. Moralo bi precizno da se utvrdi šta doktor treba da uradi u radno vreme i uveo bih pravilo da se bar jednom godišnje proverava da li doktori ispunjavaju normu. Sistem bi onda bio efikasniji. Kod nas se na kardiohirurgiji čekalo oko godinu dana na operaciju, a otkako smo uveli praksu da pacijenti dolaze sa nalazima i svakog dana pozivamo po njih 10, od kojih bar pet-šest ima kompletne analize, liste čekanja su ukinute. S druge strane, na kardiologiji ako se sad prijavite ne možete da dođete na red za koronarografiju do februara sledeće godine, a ne može se reći da su sale "usko grlo", jer su u međuvremenu otvorene nove u Užicu, Valjevu, Leskovcu. * Imamo glomazan sistem zdravstva, u kojem svaka bolnica hoće da se bavi svim granama medicine, dok se u svetu ide na specijalizovane centre... - Ja mogu da govorim o kardiohirurgiji. Zna se da razvijene evropske zemlje imaju jedan centar na milion stanovnika. Belgija, recimo, ima devet miliona stanovnika i 12 kardiohirurških centara. Kod njih kardiovaskularne bolesti nisu toliko prisutne kao kod nas, pa bismo mi, onda, morali da imamo 15-16 centara, a imamo tri-četiri. Kardiohirurške sale više nisu skupe, najmodernija nije skuplja od 300.000 evra. Ako u deset gradova Srbije treba da otvorite deset sala, to je najviše tri miliona evra. * Imamo li kadar za nove sale? - U zdravstvu nemamo apsolutno nikakvu kadrovsku politiku. U Leskovcu je, recimo, otvorena nova sala za angiografiju, i punih šest meseci u nju niko nije ušao! Izgleda da je ovde važnije da se nešto otvori, da neko preseče vrpcu, nego da li će to da radi. Za kadrove je lako: ne možete da ih iškolujete za jedan dan, ali u ustanovi kao što je KCS, gde se dnevno radi šest do osam operacija na srcu, vrlo brzo može da se obuči kardiohirurg. A to što su kardiohirurzi iz Beograda godinu i po dana išli u Niš da tamo operišu, dok nijedan lekar iz Niša nije obučen i nije uradio nijednu operaciju, drugi je problem. * Zar niste vi bili za to da se tamo otvori kardiohirurgija? - Jesam, a svi oni koji su bili protiv išli su da "tezgare" u Nišu. Tamo je uloženo nekoliko miliona evra, urađeno oko 250 operacija, liste čekanja nisu smanjene i proizilazi da je centar otvoren da bi neko zaradio. Sada mi stižu poruke da je neki doktor primao 1,7 miliona dinara, sestra 300.000. Moguće, ali to treba da ispita Javno tužilaštvo. I kada kardiohirurgija u Nišu proradi, opet će neko morati da ide tamo da operiše. * Postoji li opasnost da Srbija ostane bez vrhunskih lekara ako nastavi da ih vrednuje kao sada? - Kvalitetni kadrovi trebalo bi da se stimulišu, da im se pruži šansa da iskažu svoje potencijale. Najveći problem je što nema novih radnih mesta. Na birou ima više od 2.300 lekara, a u KCS, sa 8.300 zaposlenih, gde je vrh naše medicine, u poslednje dve godine primljeno je 29 lekara. Šta možete da očekujete nego da ti mladi ljudi odlaze? Postoji objektivna opasnost da izgubimo kvalitetan kadar. Nemci su otvorili granice za lekare, ne morate ni jezik da znate.PLANOVI ZA KLINIČKI CENTAR* DOKLE se stiglo sa projektom rekonstrukcije KCS, koja je prema planu trebalo već da bude završena? - Iz "Altijeri grupe", koja radi projekat, u početku su davali različite izjave: biće za godinu, pa za dve. Sada po dokumentaciji koju prezentuju izgleda da će glavna projektna dokumentacija konačno biti gotova u novembru. Trebalo je da bude u februaru početna, pa su pomerili za april, a onda su rekli da će biti u junu. Prema crtežima koji prilažu izgleda da se tu radi nešto ozbiljnije nego prethodnih godina i, kad se završi glavna projektna dokumentacija i počnu građevinski radovi, njima treba skoro dve godine da završe KCS. Mislim da će biti veliki problem sa nabavkom opreme. Novac postoji za završetak zgrade prve kule, ali u projektu postoji i plan da se zida druga kula, jer u prvoj treba da bude samo oko 500 kreveta, što je jako malo za potrebe Srbije. Možda je pre 35 godina, kada je počela gradnja, to bilo dovoljno, ali sad nam treba više. * Mladim lekarima se često ne da ni da rade, čini se da je mnogo sujete? - Nema sujetnije profesije od doktorske. Čim vidi "tuđeg" pacijenata sa visokim pritiskom, većina kardiologa odmah pita: ko vam je dao ovu terapiju, i onda napiše lek koji je maltene isti kao prethodni samo se zove drugačije. Isto je i u hirurgiji. Ako rana ne zarasta iz objektivnih razloga, odmah se pita ko je operisao i konstatuje "ma gde si njega našao". To je nekorektno prema pacijentima, ali tako, valjda, doktori podižu svoj ugled. Poznato je da stariji hirurzi brane svoje pozicije tako što ne daju mlađima, koji su i brži i istrajniji, da operišu. U KCS imamo jednu ekipu mladih: osam-devet kardiohirurga starosti između 40 i 50 godina, zato smo i uradili skoro 1.000 operacija ove godine. To ne bi bilo moguće da im nismo dali da ulaze u sale. * Da li su zdravstvu potrebni pravi menadžeri na rukovodećim mestima, a ne da vi kao kardiohirurg brinete da li ima sapuna? - Definitivno bi potpuno trebalo razdvojiti nemedicinski, menadžerski, i ovaj stručni medicinski deo. Apsolutno je nemoguće da, recimo, ekonomista kao direktor rešava probleme u ginekologiji, internoj medicini ili kardiohirurgiji, kao što ni lekar ne može da sagleda finansije. Problem je u tome što mi, iako su te menadžerske škole godinama hit, zapravo nemamo dobar menadžerski kadar. Uopšte, malo je operativaca. * Mnogo je lekara, i uopšte intelektualaca, u politici. Da li je to dobro za zdravstvo ili za politiku, ili je u oba slučaja - loše? - Politika je ušla u zdravstvo više nego ranijih godina. Medicina je pre, ipak, bila izdvojena. Gledala se stručnost i ništa drugo. Sada je, i to ne "od juče", sve više prisutna politika. Stalno stižu preporuke za pojedine doktore koji nemaju neke visoke stručne kvalitete, poteže se da je on stranački čovek ove ili one partije, i ističe da, eto, za njega mora da se nađe neko mesto. To bode oči. Ima tu i puno zloupotrebe, članovi se pozivaju na najviše funkcionere partija, a ako kontaktirate sa predsednikom stranke ispostavi se da on nije ni čuo za tog koga navodno protežira. I u drugim profesijama u našoj zemlji isuviše je politike i funkcionisanje pojedinih privrednih grana je dobrim delom loše baš zato što ih vode ljudi koji nisu kvalitetni. Ako hoćemo istini da pogledamo u oči, stvari tako stoje. * Percepcija korupcije je najveća u policiji, pravosuđu i zdravstvu, šta je tu mit a šta istina? - Za korupciju su krivi i pacijenti i doktori. Jedini siguran način jeste da se boljom organizacijom ili širenjem medicinskih kapaciteta te liste i čekanje na procedure svedu na minimum, onda bar to neće biti razlog za korupciju. Borba protiv korupcije je i u povećanju primanja, koja su daleko ispod evropskog standarda. Sećam se da su plate kada sam bio mlađi lekar bile 2.500-3.000 maraka. To su danas cifre koje ne možemo da zamislimo, i kad bismo napravili analizu šta je bilo pre 20 godina, a šta je sada, verovatno bismo došli do toga da je korupcije nekada bilo mnogo manje.

Nastavak na Večernje novosti...

Telegraf.rs: DIREKTOR KCS: U zdravstvu besparica i korupcija!