Izvor: Politika, 26.Feb.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dođite, vaš auto je već u Zemunu
U vicevima i šalama iscrtani su karakteri žitelja gotovo svih lokalnih sredina u Srbiji. – Da li je reč o realnim slikama ili karikaturama tih osobina„Deco moja, sine, ćerko, ženo tu li ste”, upita vremešni Piroćanac koji se rastaje sa životom.
„Tu smo svi”, odgovoriše oni uglas.
„Baš svi?”, ponovo će on, iako jedva govori.
„Ma svi!”, viknuše željno očekujući čitanje testamenta.
Ali otac uzvrati: „Pa zašto onda gori >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svetlo u kupatilu!?”
U vicevima i šalama iscrtani su karakteri žitelja gotovo svih lokalnih sredina u Srbiji. Da li je reč o realnim slikama ili karikaturama tih osobina, malo je bitno. Važno je da je to učinilo da najveći strah svake majke bude da joj se mlađa ćerka ne uda za Piroćanca, a da starija slučajno pred oltar ne ode sa Zemuncem...
Jer, znate onaj „zemunski”: Kako glasi slogan za turističku agenciju u Zemunu? „Dođite, vaš auto je već ovde.”
Jer, dok se razjasni da li su Piroćanci enciklopedijski primer cicijaštva i da li Zemunci vole da koketiraju s kriminalom, naći će ona bolju priliku za svoje mezimice.
Sociolozi kažu da teza da su vicevi ogledalo karaktera neke sredine nije uvek tačna. Šale, kažu, često mogu da budu posledica predrasuda, ali priznaju da se dešava i da imaju realno utemeljenje u pojedinim osobinama žitelja lokalnih zajednice. Ali, kako je reč o vicu, one su, naravno, prenaglašene i preuveličane.
Pa, da li je gušter krokodil kojeg su dali Piroćancu da hrani, da li su Kruševljani i Kragujevčani gedže, Crnogorci lenji, Bosanci tvrdoglavi...
Koristi li Nišlija zaista samo padež i po umesto svih sedam i kapira li Lala sporo? Niko nije imun. Začas postane glavni lik u vicu. Jer, dok Beograđani odavno zbijaju šale na račun pridošlih, Kruševljani isto to rade onima koji se u ovaj grad dosele iz kopaoničkih sela. Za njih su svi oni „Đerekarci”...
Primera je napretek, a sociolozi imaju objašnjenje. Prof. dr Natalija Jovanović sa Filozofskog fakulteta u Nišu objašnjava da postoje lokalni i nacionalni karakteri koji su se veoma dugo formirali i to pod različitim uticajima.
– Ukoliko govorimo baš o Pirotu ili Vranju, to su predeli koji su uvek bili na rubnom delu naše države, pa i društva. Zato su na predrasude o njima uticale karakteristične osobine koje su, na primer, Piroćanci nekada formirali kao bi preživeli. Jer, mora se priznati da su oni uvek bili ugroženiji od Beograđana ili Novosađana. Dugogodišnje prilagođavanje životu u oskudici uticalo je na to da se formira stav o lokalnom karakteru kao štedljivom – objasnila je Jovanovićeva, dodajući da postoje i drugi razlozi za viceve o stanovnicima gradova u unutrašnjosti.
– U društvima poput naših, koja nisu mnogo bogata, rađaju se zavisti. Kad god nema izobilja, tu su suprotnosti. I to nije slučaj samo kod nas, već toga ima i kod drugih naroda. Logično je da se to potom pretvori u vic jer je to jedan od ventila i odbrambenih mehanizama. Osim toga, šala može da ukaže na problem kako bi se u budućim generacijama ispravilo ono što ne valja. Mladi Piroćanci danas sigurno nisu tipični predstavnici cicijašluka – ističe naša sagovornica.
I sociolog prof. dr Ratko Božović smatra da u takvim vicevima postoje stereotipi.
– Svako vidi sebe u pinkoviziji, toploj i idealnoj atmosferi i kao protivtežu u odnosu na druge. Odnosno, smatra da je bolji od njih. To je jedna mala igra, čak i samoprevara jer se u vicevima o Piroćancima, Nišlijama, Crnogorcima ili Bosancima formira logika velikih i malih. Često možete da čujete da neko kaže „Ja sam rođeni Beograđanin”. Kao da je to nešto zbog čega je on samim tim vredniji, bitniji i značajniji od drugi. A za nekog drugog se onda tvrdi da je tvrdica, glup ili lenj. Ima u tome mnogo nesporazuma – kaže Božović.
On dodaje i da je nerazumevanje obostrano i da se formirala i logika provincije koja se, nažalost, sama odredila inferiorno.
– Zbog toga postoji velika mentalna zbrka o vrednosti jednih i drugih i na tome nastaju vicevi o kojima govorimo. Ima tu previše predrasuda i stereotipa, neadekvatne percepcije drugoga, a time i sebe, jer uvek takva šala nosi pogrešnu poruku da smo mi bolji od onoga na koga se vic odnosi – zaključuje Božović.
Vicevi ipak, smatraju naši sagovornici, omogućavaju da se lakše nosimo sa „sivim oblacima” koji su nas pokrili i daju alternativu. Na čemu se zasnivaju običnom čoveku malo je bitno ukoliko mu pruži zabavu i osveži dan.
– Vicevi su verbalni izraz nečega što je socijalni fakat ili nečega što je predrasuda. Svaki vic naglašava, ističe i preuveličava neku realnu ili izmišljeni specifičnost – zaključuje prof. dr Natalija Jovanović.
Stefan Despotović
objavljeno: 27.02.2011
