Izvor: Politika, 21.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobrotvor iz Prestona
Džef Dimak, knjigovođa iz Engleske, pomaže tri srpske porodice čiji su očevi ubijeni ili oteti na Kosmetu
Penzionisani računovođa i konsultant malih preduzeća vikendom odlazi u protestantsku crkvu, navija za Preston, ali ne pripada kasti odanih fudbalskih fanatika koji božanstvima smatraju Lamparda, Džerarda, Runija ili Ovena. U lokalnom parlamentu lobira za svoje konzervativce. To su penzionerski dani šezdesettrogodišnjeg Džefa Dimaka koji uživa u sakupljanju poštanskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << maraka.
Naizgled, Džef je običan Englez koji spokojno uređuje vrt svoje porodične kuće u najlepšem delu Prestona, četrdeset kilometara severno od Mančestera. Ali, osim njegovih retkih prijatelja, malo ko zna da je ovaj skromni čovek srpski dobrotvor. Džef ne traži pompu, kamere, pažnju medija i naklonost ili osudu štampe. Čak ga i Srbija ne poznaje, niti odaje dužnu pažnju penzioneru s maglovitog ostrva koji godinama pomaže tri srpske porodice sa Kosova i Metohije koje su ostale bez očeva.
Prvi put ove godine poželeo je da poseti Kosovo, da se uveri u priče koje je slušao. Ušao je u autobus koji je putovao ka Velikoj Hoči, seo na sedište iza vozača i bez reči, tokom iscrpljujućeg putovanja, posmatrao pejzaže zemlje koju je upoznao tokom 1999. godine, kada je gledao izveštaje Bi-Bi-Sija i Skaja.
– Nisam verovao u zvaničnu verziju "Milosrdnog anđela". Otišao sam do pravoslavne crkve Sveti Sava u Londonu i ponudio svoju pomoć. Srpski sveštenici su me uputili na Mlađana Đorđevića, predsednika humanitarne i nevladine organizacije "Naša Srbija". Povezao sam se s njim i odlučio da finansijski pomognem tri porodice koje su napustile Kosovo. To su majke s decom čiji su muževi ubijeni. Jedna porodica, s tri kćeri, koje su počele da rade, nedavno se osamostalila i sada pomažem samo dve porodice – kaže Englez.
Svaka tri meseca on šalje novac porodicama Perenić i Lazić koje žive u okolini Beograda.
– Ne mogu da im pomognem tako da im promenim život. To nisu velike donacije. Ali, verujem da im je život bar malo lepši i lakši.
Jedan od mladića, koji je ušao u punoletstvo, zamolio je nedavno Džefa da mu pomogne i uvede ga u Britaniju.
Dok priča o svom humanitarnom radu, Džef se ponaša kao da razgovara o vođenju malih firmi za koje je decenijama vodio knjige. Pronašao je tri familije na Balkanu, jer je bio iznerviran nepravdom. Finansira ih šest godina u dalekoj, nepoznatoj i za mnoge opasnoj zemlji za koju je čuo dok je Zvezda vladala kontinentom. Filantrop je. Da, pa šta. O tome ponekad prozbori na porodičnim ručkovima u Prestonu, kada se okupljaju njegovi sinovi Filip, marketinški ekspert za azijsku štampu, kćerka Stefani, koja radi u Parizu kao sekretarica, i kćerka Lora, frizerka iz Njukastla.
Jednom godišnje posećuje svoje štićenike, popiju kafu u malim, neuglednim, iznajmljenim stanovima, a zatim se vraća u Preston, gde se posvećuje svakodnevnim, rutinskim obavezama.
Autobus se približava granici sa Kosovom. Kosovska policija na prelazu traži njegov pasoš. Džef ne može da zamisli da na putu Mančester – London međunarodne snage postave kontrolni punkt. Za njega je nestvarno da početkom 21. veka u suverenoj evropskoj zemlji vojnici UN određuju pravila igre, a secesionisti legitimišu građane.
– Žao mi je što ujedinjena Evropa to ne želi da razume. Žalim, takođe, što moja vlada u Londonu nema više razumevanja za Srbe – kratko kaže Englez, a zatim pažljivo osmatra albanska sela, spomenike poginulih vojnika OVK, albanske zastave, auto-otpade, bilborde koji reklamiraju strane banke, automobile na lizing, veš-mašine i šporete "Gorenja"...
Velika Hoča obavijena je maglom i nevidljivim zidom. Džef oseća tu branu između Albanaca i Srba. Posmatra decu koja igraju košarku u osnovnoj školi. Sluša sveštenike koji pričaju o srednjovekovnim freskama, ikonama i proizvodnji vina u srcu Metohije, legende o vitezovima, bitkama i pobedama.
– Zbunjen sam. Engleska je tako zelena, srpske enklave su tako mračne. Mnogo mi je žao ovih ljudi. Žao mi je dece. Zaista ne mogu da razumem kako mogu da odrastaju okruženi borbenim vozilima i vojnicima koji pričaju nerazumljivim jezikom i drže puške uperene na gotovs. Kako je moguće da ovi mališani ne mogu da sednu u autobus i odvezu se u grad, da pojedu kolače u poslastičarnici, a da zatim u bioskopu pogledaju neki lep film.
U pravoslavnoj crkvi i manastiru u selu Zočište, koji je opasan jakim snagama Kfora, Džef razgovara sa petoricom monaha:
– Duboko verujem u čuda hrišćanstva. Dok slušam priče monaha koji se mole Hristu, dok slušam kako su se ovde molili više od 600 godina, osećam čudo. Zato sam spokojan. Moja šestogodišnja misija ima smisla.
U Velikoj Hoči otvara se renovirani Dom kulture. Aktivisti Narodne kancelarije dele paketiće, deca pevaju pesme o Kosovu koje nikada neće napustiti. Počinju da pevaju "Bože pravde". Cela varošica, sabijena u sveže okrečenu salu, koja podseća na doba nevinosti provincijskih svečanosti iz doba stare Jugoslavije, horski nastavlja da prati dečje glasove.
Dve lepe glumice iz Beograda obećavaju ljudima da nikada neće zaboraviti ovo maglovito podne, mladići odlaze u kafiće i prepuštaju se dokolici u zaboravljenoj enklavi, raspredaju bučno o izborima, o Borisu, Voji i Tomi, Ahtisariju i Bušu, kunu se u braću Ruse i velikog Vladimira, a tihi Englez, u godinama kada se očekuje da najveći izazov za njega bude odlazak na sajam filatelije u Mančester, posmatra prizore koje je teško racionalno tumačiti. Prvi put se nasmejao:
– Kada bi se Englezi našli u vašoj situaciji, ne bi ostali normalni ni tri dana.
Aleksandar Apostolovski
[objavljeno: 21.01.2007.]
.jpg)
