Izvor: Blic, 09.Maj.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobro društvo
Dobro društvo
Kultura dijaloga, poznato je, na domaćim TV kanalima ne postoji, jer ne sme da postoji. Sistem koji su pokvareni stvorili za glupe po prirodi stvari ne dozvoljava ništa što bi razgovor udaljilo od svađe, razmenu mišljenja od neartikulisane dreke, pa čak ni erudiciju od egzibicije. Suprotan primer dogodio se u najnovijem izdanju emisije 'Ključ” (RTS1) prošlog ponedeljka, jer je četvorici ljudi od očiglednog i nepobitnog integriteta data prilika da iznesu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ono što znaju, žele i mogu da kažu u vezi sa jednom od najintrigantnijih tema uopšte – tajnim društvima i njihovom delovanju u okviru šire društvene zajednice, ali i međunarodne politike. Intriga je, kao i obično, temeljena na zabuni, obzirom da ni rotarijanci, ni templari, ni masoni nisu tajna društva. Zabuna proizlazi iz činjenice da većina sličnih organizacija poštuje kodeks časti koji ne dozvoljava da se dostrojanstvo i pravo na privatnost ostalih članova ugrožava iznošenjem njihovih imena u javnost. Da je ova činjenica pravilnije shvaćena, voditeljka ne bi izgubila toliko vremena i energije pokušavajući da iščupa neko prepoznatljivo ime, čime bi bilo omogućeno preciznije i svrsishodnije fokusiranje na suštinu. Ipak, Dragan Martinović (Veliki Majstor Velike Nacionalne Lože SCG), Aleksandar Jovanović (Veliki Arhivar Reda Templara), Branko Gavrić (predsednik Rotari kluba 'Zemun”) i pisac i publicista Milan Vidojević uspeli su da demonstriraju nesvakidašnju toleranciju i nivo razboritosti kakav se praktično ne može sresti u televizijskom mediju. Ostavljajući svojom kompetencijom, stavovima i opštim držanjem utisak istinskih džentlmena i ljudi od kulture i časti, oni su omogućili g-đici Miljković na napravi daleko najbolju emisiju u dosadašnjem ciklusu.
Knjige u bescenje
Bio i prošao Uskršnji salon knjige (28. april-8. maj) u holu Doma sindikata. Ovoga puta je ovaj već tradicionalni mini-sajam propraćen priličnim medijskim gluvilom, sa tek ponekom sažetom beleščicom o najtraženijim knjigama. Izdavači najtraženijih knjiga nisu u imali svoj prostor, pošto već raspolažu sopstvenom knjižarskom mrežom. Ovde se okupila izdavačka sirotinja, što će reći oni koji monaški i gubitnički izdaju najbolje i najdragocenije knjige, poput 'Istorije vizantijskog slikarstva' koju smo razgledali na štandu Logosa, u društvu sa urednikom i prevodiocem, jednim među najboljima, Vladimirom Medenicom. Za razliku od prethodnih godina, bilo je manje izlagača-prodajnih mesta i manje posetilaca. Najpre kad je reč o poseti, sociologe kulture (ila li ih na ovakvim mestima?), bi valjalo zapitati kako je moguće da su poslednjih meseci knjižare gotovo opustele, pa se to prenelo i na Salon. Priče o skupoj knjizi ne piju vodu, jer je na Salonu bilo mnoštvo dragocenih knjiga čak i za 5o i loo dinara. Pa toliko košta jedna koka-kola u svakom od prepunih kafića širom grada.
Pošto sam gotovo svakog dana zujao po Salonu (uvek tu srećem prijatelje, pisce i izdavače koje ređe srećem na drugim mestima) doznao sam poslednjeg dana da su izlagači čemerni i očajni. Najamnina za mali štand je iznosila pedsetak hiljada dinara i valjalo je prodati 500 knjigaod loo dinara da bi se pokrila ova cena. A gde je uloženi trud, honorar za prodavce? Tek tu i tamo mi je neko priznao da je na pozitivnoj nuli. Prostor za knjigu nalazio se između luksuznih automobila i elektronskih uređaja i pitanje je dana kad će biti nemoguće prirediti novi Salon knjige. A pošto je u istom času prognana grupa prodavaca stare knjige sa Platoa, naš pandan čuvenim pariskim bukinistima sa obale Sene (čik neko da ih tamo dirne!), onda je teško vreme za knjigu jedan od tužnih simbola naše tranzicijske nekulture.
