Izvor: Politika, 12.Jan.2013, 16:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Devojčica bez drugova i drugarica
Sedmogodišnja Milica Đorđević je jedini srpski đak u Prizrenu
Svakoga jutra, u prizrenskom delu naselja Ljakurić, u nekadašnjoj Karađorđevoj ulici, (sada Ulica Zahira Pajazitija), ponavlja se ista priča: sedmogodišnja Milica Đorđević, njena majka Evica i Adam Vujović (83), koji svakodnevno ispraćaju i dočekuju devojčicu, oko 7.30 časova izlaze iz šestospratnice podignute sedamdesetih godina. Brzim hodom prolaze ulice i sokake Prizrena, i posle petnaestak minuta, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stižu do sobička u krugu Crkve Svetog Đorđa.
Tu se nalazi jedna školska klupa, jedna stolica i jedna tabla. U njoj su, sve do podneva, jedna učenica i jedan učitelj.
Slika se ponavlja iz dana u dan. Milica je jedini srpski đak u Prizrenu. Samo zbog nje, u sobičak, pretvoren u učionicu, dolazi učitelj Vuko Danilović iz Berana.
– Milica nema drugove i drugarice. Njen najbolji drug je deda Adam – kaže majka Evica, koja je odlučila da ostane u prizrenskoj višespratnici, svedočeći o neobičnoj i potresnoj priči o ljudskoj dobroti.
Deda Adam je Goranac iz Prizrena, koji je, čuvši priču o maloj Milici, odlučio da brine o njoj i majci.
– Deda Adam je naš anđeo čuvar. Milica ga čini tako vitalnim – kaže Evica Đorđević.
Njih troje – devojčica, majka i Goranac – sada su jedna porodica.
– Sramota je da samo jedno srpsko dete živi u Prizrenu, ali sam zato ja tu da ih čuvam – priča vitalni starac, koji je njihova jedina pratnja.
On je sa Evicom i Milicom kada odlaze i vraćaju se iz škole. On je sa njima u predvečerje, kada prošetaju do nekog od tržnih centara. On je i sada sa njima, u Beogradu.
Uveče, Milica i njena majka ne šetaju Prizrenom.
– Strah me je, jer su me ljudi iz OVK šikanirali 1999. godine na ulici i tog straha ne mogu da se oslobodim do danas – priča žena kojoj je četvoro bliskih rođaka poginulo na Kosmetu tokom rata 1999. godine.
Mnogi su je ubeđivali da zauvek napusti Prizren, ali je ona uvek odbijala tu mogućnost.
– Tada sam nosila crninu zbog smrti majke. Da sam otišla, ne bi ostalo nikoga od Srba u Prizrenu. Sada ih ima dvadesetak – nastavlja Evica.
Završila je Filozofski fakultet i radila je kao vaspitač. Bez posla je, živi od 55 evra, što je deo pomoći kosovske vlade. Pomaže im deda Adam. Daje koliko ima, od 100 evra skromne socijalne pomoći. Pomaže i crkva, koliko može.
Milica uči po školskom programu Srbije, iako je osnovna škola na albanskom jeziku u neposrednoj blizini njihovog stana. Samo zbog Milice, u Prizrenu opstaje taj sobičak, ta prinudna učionica, formalno nazvana – istureno odeljenje osnovne škole „Dositej Obradović” iz Orahovca.
Juče je Milicu, njenu majku i deda Adama, u zgradi Vlade Srbije, primio Ivica Dačić. Premijer je devojčici uručio udžbenike i slatkiše, a zatim je proveo kroz svoj kabinet i salu u kojoj se održavaju sednice vlade.
– Zahvaljujem vam što čuvate srpsko ime u Prizrenu, a ostala deca moraju da se vrate i pridruže Milici. Na tome ćemo insistirati u pregovorima sa Albancima – poručio je premijer koji je, uzgred, rođen u Prizrenu.
Milica je nekoliko minuta uživala u premijerskoj fotelji. Ali, svega nekoliko minuta. Njena stvarnost je u gradu u kojem nema drugove i drugarice.
A. Apostolovski
objavljeno: 12.01.2013.
