Izvor: Politika, 01.Apr.2015, 08:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Depresija u kokpitu nije retkost
Sajmon Vesli, predsednik Kraljevskog koledža psihijatara otkriva da je stotinak pilota u Velikoj Britaniji imalo iskustvo sa depresijom, dok se 42 čak trenutno leči antidepresivima
Samoubilački akt nemačkog kopilota Andreasa Lubica nije samo u crno zavio 149 porodica poginulih, već je bacio na muke psihijatre koji će sada još teže pronalaziti način da se bore protiv stigme, odnosno nepravednog obeležavanja osoba koje se bore sa depresijom ili bilo kojim psihičkim poremećajem.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Gde prestaje obaveza čuvanja lekarske tajne da neko boluje od depresije, naročito kada neka osoba obavlja profesiju poput pilotske ili posla od javnog interesa – pitanje je koje se postavlja posle ove tragedije. Međutim, protiv demonizacija depresije glas su digli psihijatri širom sveta. Američki lekari tvrde da je to bolest kao i svaka druga, a lekovi za njeno lečenje, antidepresivi, smatraju oni, omogućavaju velikom broju osoba da rade posao za koji su se školovali.
To izgleda uključuje i posao pilota. Tako, naime, tvrdi Sajmon Vesli, predsednik Kraljevskog koledža psihijatara, koji otkriva da je oko stotinak pilota u Velikoj Britaniji imalo iskustvo sa depresijom, dok se čak 42 trenutno leči antidepresivima. Naravno, svi se slažu da nije uvek lako identifikovati osobu čije zdravstveno stanje može da bude pretnja javnoj bezbednosti. U Americi jedan od 20 odraslih osoba ima depresiju, a jedna od 10 je na antidepresivima.
– Postoje različiti tipovi i stepeni depresije. Kod određenih osoba ona je prolazni poremećaj, bolest koja se leči. Naravno da osoba posle lečenja može u potpunosti da se vrati i svojoj profesiji. Imamo efikasne lekove i psihoterapeutske metode koje pacijenta dovode u remisiju, odnosno periode kada je bez terapija – kaže za „Politiku”, direktor Klinike za psihijatriju Kliničkog centra Srbije, profesor dr Aleksandar Damjanović.
Loše jutarnje raspoloženje, nesanica, tahikardija, dobijanje ili gubitak telesne težine, povremene smetnje koncentracije, navodi kao osnovne simptome depresije. Međutim, dok niko ne pravi „famu” oko toga što kolega sa kojim, na primer, radi, na poslu pije lekove za visok pritisak ili je dijabetičar, dotle osoba koja kaže da je na antidepresivima, nailazi na zid odbojnosti i zato takav podatak čuva u najvećoj tajnosti.
– To je tako u Srbiji. Ali na zapadu se niko ne stidi toga što pije antidepresive. Ima toga u skoro svakom filmu. Pacijentima kažem da je terapija prvi korak i da lekove neće uzimati doživotno. Ako se tegobe regulišu u toku šest meseci, praktično ne postoji potreba za daljim lečenjem, osim ako se epizode bolesti ne nastavljaju – kaže dr Damjanović i dodaje da je Lubic ovaj tragičan akt počinio pre zbog napada panike, a ne depresije.
Na pitanje da li je društveno prihvatljivije sakriti dijagnozu psihičke bolesti, ovaj psihijatar kaže da, dok se u Srbiji ne prevaziđe stigmatizacija, teško je očekivati da će ljudi o tome otvoreno govoriti.
Novosadski psiholog i psihoterapeut Vladan Beara ima potpunio drugačiji stav prema tome da li treba sakriti dijagnozu depresije ili psihičkog poremećaja. On kaže da se sam mučio sa depresijom više puta u životu, da je dva puta bio na antidepresivima, a sve vreme je radio sa pacijentima.
– Ako sam ja, kao psihoterapeut, koji se 18 godina bavi ovim poslom i u Njujorku sam završio edukaciju za psihoterapeuta, spreman da to izjavim za novine, ne vidim zašto bi neko drugi to krio – ističe Beara.
On tvrdi i sledeće: „Danas je izuzetno retko sresti čoveka koji povremeno nije depresivan a da je iole normalan i pametan. Svi moji prijatelji, poznanici koje znam su se mučili sa depresijom, mada nisu svi uzimali lekove. Depresivnost ili potištenost nije isto što i psihijatrijska bolest. Da depresija sprečava nečije funkcionisanje i da bi neko u stanju depresije bio opasan mora da ispuni nekakve kriterijume. Količina njegove patnje mora da bude izuzetno velika i da stepen brige za sebe bude smanjen.”
Ovaj psihoterapeut, poznat po radu sa traumatizovanim ratnim veteranima kaže i kako se ne ubijaju oni ljudi koji se brinu za sebe, nego oni kojima više nije stalo do sebe. Takođe, postoje pacijenti koji se ubijaju, jer procene da ne mogu da podnesu patnju koju trpe. I drugi, koji žele da spasu dalje patnje svoju porodicu.
– Kod nas, u Vojvodini, ljudi se popnu na tavan i obese se. Niko nikoga ne ubije! Ako sa sobom povedete toliko ljudi u smrt, kao što je uradio ovaj pilot, to uvek ima veze sa nekakvim psihološkim poremećajima, ali su retke osobe koje će to uraditi – objašnjava za „Politiku” Beara.
Ipak na pitanje da li mašinovođa ili pilot mogu da budu na antidepresivima i da normalno rade svoj posao ili o njihovom stanju lekar mora da obavesti nadležne organe, Beara odgovara da to zavisi od slučaja do slučaja.
– Pretpostavljam da neki piloti mogu da voze avione a neki mašinovođa voz, a neki ne mogu. Problem je što u Srbiji ima mnogo ljudi koji su depresivni, a nose oružje. Depresiju kao psihijatrijsku bolest treba lečiti, ali depresivnost kao sastavni deo normalnog ljudskog života je ono sa čim moramo normalno da naučimo da živimo. Kada ljudi ne bi uzimali lekove za depresiju, veća je verovatnoća da bi se dešavale tragedije – stav je ovog psihoterapeuta.
Profesorka psihijatrije Miroslava Jašović-Gašić kaže kako „depresija ima mnogo lica i zahteva timski rad.
– Psihijatri treba da čuvaju lekarsku tajnu, ali na zahtev suda mogu da je otkriju. U dokumentaciji svaki psihijatar je u obavezi da napiše da li je pacijent sposoban da radi neki određeni posao i sa tim je upoznat izabrani lekar. Zato psihijatar i radi uvek u timu sa socijalnim radnikom. Ako pacijent ima rizično zanimanje, naš socijalni radnik obaveštava o tome nadležne– kaže profesor dr Jašović-Gašić.
Ona dodaje da se prava, ozbiljna depresija uglavnom vraća i mnogi lekari se ne slažu koliko dugo treba terapija da traje: neki smatraju da terapija treba da bude doživotna.
– Osnovni simptomi su poremećaj svakodnevnog života, duboka potištenost koja uglavnom nema spoljašnji razlog ili je on minimalan, plačljivo raspoloženje, poremećaj sna i apetita, gubitak u težini, gubitak interesovanja za svakodnevne aktivnosti... Ponekad osoba odlazi na svoj posao, ali sa mukom: teško započinje radni dan, teško završava aktivnosti – objašnjava naša sagovornica.
Olivera Popović
objavljeno: 01.04.2015.
