Izvor: Glas javnosti, 29.Jun.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Denuncijant
Crnogorski komunistički režim ili takozvano „staro rukovodstvo“ bilo je na ozbiljnim mukama sredinom osamdesetih godina HH veka. Josip Broz kao njihov „besmrtni vođa“ i „najveći sin naših naroda i narodnosti“ već je nekoliko godina počivao na parceli šezdeset hektara na Dedinju. Ni na vidiku nije bilo njegovog naslednika, a od one maksime da je „i posle Tita Tito“ nisu imali mnogo vajde.
S druge strane, u narodu se osećalo veliko nezadovoljstvo pre svega zbog loše >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << ekonomske situacije, nemaštine i prezaduženosti zemlje. Na svakom mestu se uočavalo lažno bratstvo i jedinstvo. Šiptarski teroristi na Kosovu i Metohiji su se množili, a broj Srba se, zbog njihovog terora, drastično smanjivao. Na Nedelju Pravoslavlja 1981. godine zapaljena je Pećka patrijaršija, što je bio jasan nagoveštaj budućeg požara u zemlji. Potpuno je bilo prirodno da se u takvoj situaciji, ali ne i samo zbog toga, Srbi sve više okreću ka svojoj Crkvi.
To se događalo svuda, pa i u Crnoj Gori. Pošto je u septembru 1984. godine propao pokušaj da se Miraš Dedeić instalira za vikarnog episkopa i pomoćnika mitropolita Danila u Cetinjskoj mitropoliji, crnogorski režim je bio u velikom problemu. Višegodišnji rad na odvajanju kanonskog dela Crkve u Crnoj Gori padao je u vodu. To je bio jedan od retkih zadataka koji crnogorska i savezna UDB-a nisu mogle da izvrše kao što su ga izvršile u Makedoniji. Na mitropolita Danila se nije moglo lako, a ni bez posledica udariti. Na stranu to što nije bilo ni razloga za tako nešto. Ali, komunističkim moćnicima to ne bi bio ni prvi ni poslednji put da bez ikakvog razloga ili krivice kidišu na nekog pravoslavnog episkopa ili sveštenika. Mitropolit Danilo je tada napunio 90 godina (rođen 1895. godine u Drušićima u Staroj Crnoj Gori). Imao je veliki ugled i još veće iskustvo. I sa tim se nije bilo lako igrati pogotovo ako se imalo u vidu raspoloženje u narodu.
Sagledavši kompletnu situaciju, tadašnji crnogorski režim je odlučio da od toga posla digne ruke. Ali, Miraš Dedeić nije. Krenuo je u obračun sa čestitim starcem od 90 godina.
U arhivi je pronađeno pismo koje je Dedeić uputio dr Božidaru Tadiću, predsedniku crnogorske Verske komisije. Dedeić je pismo napisao 11. februara 1985. g. sa adrese Viale Leonardo da Vinci 109 u Rimu. Dedeić u pismu obaveštava Tadića da „s Cetinjem nema, niti želi imati bilo kakve veze, a o cetinjskom vladici pripremam rad iz koga će se obelodaniti njegova ličnost“.
Prosto je neverovatno da jedan čovek, koji je starom Mitropolitu Danilu samo godinu dana ranije pismeno tvrdio da je „u njemu sazrela želja da svoj život istinski posveti Bogu i da primanjem monaškog zaveta to želi da posvedoči“, tako brzo okrene ćurak naopako. Naravno, Dedeiću nije ni padalo na pamet monaštvo kao jedan asketski oblik hrišćanskog življenja na zemlji. NJega nisu interesovali ni Bog ni bogoslovija. To su, kao što se vidi, bile samo prazne priče. NJemu je kanonska monaška mantija bila potrebna kao sredstvo da se zavladiči i domogne vladičanske mitre, a on je komunističkom režimu takođe bio potreban samo kao sredstvo da se Mitropolija crnogorsko-primorska kao svetosavska episkopija odvoji od naše pomesne Crkve Hristove. Nije mu ni padao na pamet sveti kanon da se ima raščiniti svaki klirik koji bi se poslužio ili bi poslužio svetovnim vlastima kako bi se domogao bilo kog sveštenog čina u Crkvi. Spaljena savest i duša u eroziji nema kad o tome da misli.
Iako se Dedić režimu samopreporučivao kao denuncijant, njegov navodni rad o mitropolitu Danilu nikada nije ugledao svetlo dana. A i šta bi mogao da napiše što UDB-a već nije znala.
