Izvor: Politika, 27.Mar.2015, 09:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deliblatski tribunal miri meštane
Seoski sud zaseda zbog međe, tračeva, ali i okopanog kukuruza na tuđoj njivi
Deliblato – Južnobanatsko selo Deliblato sa blizu 3.000 stanovnika, staro najmanje tri i po veka, ima dugu tradiciju rada mirovnog veća, „seoskog suda”, kako su ga nazvali. Kažu da je iz predratnog perioda, mada nepismen, Kosta Ivačković ostao zapamćen po svojim mudrim inicijativama za pomirenje meštana, koji bi se zavadili iz ko zna kojih razloga, čak i kad bi se popreko pogledali, jer >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su toga jutra na „levu nogu” ustali.
To nam je ispričao sredovečni šef Mesne kancelarije Nistor Janča, svedok mnogih događaja u selu, koji je u petoj godini naučio da čita i piše zahvaljujući tome što je njegov otac Ilija redovno kupovao „Politiku”. Poznat je i po enciklopedijskom pamćenju, pa zahvaljujući tome stranke za kraće vreme dobijaju izvod iz matične knjige.
Seoski sud je oduvek imao dvostruku ulogu: da miri zavađene i uštedi novac i vreme seljanima.
U ratno vreme, kad su lokalni folksdojčeri imali važnu ulogu, tadašnji „prvi građanin” Deliblata, po imenu Albin, bio je strog, ali pravičan i veliki poštovalac reda. U selu je bio sve i svja. O njemu generacije pričaju razne priče.
Na primer, Albin je zahtevao od seljaka da, nakon započetih, a u smiraj dana prekinutih poljoprivrednih radova na njivama ostavljaju alat i oruđe. Zabranio im je da ga kući ponesu, jer bi tako izdangubili kada se sutradan na posao budu vraćali. Seljani su, međutim, bili obavezni da prekinute radove prijave „gazdi sela”, a on bi potom usmerio poljočuvare na ukazane njive sa motikama, ašovima, plugovima...
Ne dao bog nekom da se polakomi i u toku noći pokupi ostavljene alatke!
U posleratnom periodu, nekoliko predsednika sela (saveta mesne zajednice) po dobrom je upamćeno. Najčešće se pominje Đorđe Pejčić Đoka (78), koji se kao maloletan sa roditeljima doselio iz Pirota. Predsednikovao je u nekoliko mandata, a više puta je imao i mandat u „seoskom tribunalu”. Kao penzionisani mlinar, takođe, upamćen je po znalačkom rukovođenju u mlinu, čije je brašno bilo čuveno – „od njega su krofne i štrudle bile meke kao duša”.
– Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, godišnje je bilo po desetak slučajeva u kojima se angažovalo mirovno veće. Nismo odugovlačili sa zakazivanjem sednica, jer nam je osnovni cilj bio da presečemo zahladnele komšijske odnose i sprečimo da teško stečeni novac seljani potroše na skupo sudovanje. U slučajevima kada nismo uspeli, potvrde o tome smo strankama izdavali. Bile su im važne za redovni sud. Strankama se nikada nije naplaćivala taksa, niti kakvi drugi troškovi – priča nam Đoka Pejčić.
Naš sagovornik kaže da su se meštani najčešće „kačili” zbog međe, ometanja poseda, ili običnog trača. Bilo je, mada retkih, i poljskih šteta i krađa useva. Pre Drugog svetskog rata, a i posle njega, sve do osamdesetih godina prošlog veka, obema stranama pred „seoskim sudom”, bilo je neprijatno: i onoj koja pred mirovnim većem pokreće proces zbog krađe i onoj „optuženoj” za krađu.
Nasrtanja na tuđe bila su retka, a sramota velika.
Nistor Janča iz „sudske prakse” se setio slučaja kada su neki neuki meštani pogrešili njivu i – okopali tuđi kukuruz. Kada su to uvideli, otišli su kod vlasnika te njive i zahtevali da im urađeno plati. Ovaj je odbio, ne očekujući da će biti tužen „seoskom sudu”.
Ipak, pred „većem trojice” vlasnik greškom okopane njive je istakao svoj glavni kontraargument: „Šta, da vam platim, pa ja ću i da vas tužim redovnom sudu, jer ja ne okopavam kukuruz kao vi”. Posle toga su obe strane, zajedno sa članovima Mirovnog veća, prasnule u smeh i jedni drugima – pružili ruku.
Sadašnje mirovno veće predvodi 56-godišnji metalostrugar Petar Petrović Peca, koji kaže da se broj sporenja, i pred redovnim sudovima i pred mirovnim većem, ne povećava već tri, četiri decenije.
– Zasedamo kada sakupimo najmanje tri predmeta. Već nekoliko meseci čekamo treći. Sudeći po dugotrajnim „iskrama” u jednom slučaju, predmet će verovatno završiti pred državnim sudom. Ipak, daćemo sve od sebe da stranke izmirimo, jer će sudski ishod biti neizvestan, a troškovi i danguba izvesni i pozamašni – kaže aktuelni predsednik deliblatskih „mirotvoraca”.
Pomirenje, koje se konstatuje zapisnikom, nije nametnuta volja članova mirovnog veća, već isključivo pristanak obeju strana. Trenutak izmirenja je najlepši: i „tribunal” i do juče „zaraćene strane” odlaze u obližnju kafanu. Ima li od toga šta lepše…
Jovica Danilović
objavljeno: 27.03.2015.
