Izvor: Glas javnosti, 16.Jul.2009, 07:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deklaracija
U Crnoj Gori nikad nije dosadno. Tema sustiže temu, bruka sustiže bruku, presedan sustiže presedan, „inovacija“ sustiže „inovaciju“. Nekako je u isto vreme proglašen „crnogorski pravopis“ sa samo dva umesto tri slova više i dva padeža manje i usvojena je deklaracija o Srebrenici. Ni manje ni mlađe države, a ni više tema i „inovacija“.
Usijao mi se telefon nakon obznanjivanja vesti da će se na dnevnom redu zasedanja crnogorskog parlamenta naći usvajanje tzv. >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Deklaracije o Srebrenici. Mnogi moji prijatelji i poznanici nisu mogli da veruju da će nekome i to pasti na pamet „na evropskom putu Crne Gore“. Odgovarao sam im kratko i jasno tako što sam iznosio svoje osećanje da sve što aktuelna parlamentarna većina čini i što u budućnosti bude činila „na evropskom putu Crne Gore“, a što je protiv Srbije, Republike Srpske i Srba uopšte ne treba da uzbuđuje građane Srbije. Sve što dolazi i sve što će doći iz Crne Gore nije i ne može da bude veće i gore od sramnog priznanja tzv. Kosova i to samo jedan dan nakon što su Ujedinjene nacije prihvatile inicijativu da se na međunarodnom sudu oceni legitimnost arnautskog proglašenja lažne države na teritoriji Srbije. Samo se čudim zašto još uvek nisu uspostavili i diplomatske odnose sa lažnom državom. I pitam se da li će Vlada Crne Gore za crnogorskog ambasadora u Prištinu poslati nekog od „svojih Albanaca“ kao što su to učinili u Tirani u vreme Državne zajednice Srbija i Crna Gora?
Odmah sam se zapitao: kada će crnogorski parlamentarci početi „da vade brvna iz oka“ dvadesetogodišnje politike režima i da, baš kao i u slučaju Srebrenice i odgovornosti onih koji nisu iz Crne Gore, doneti odluku o prihvatanju sopstvene krivice i odgovornosti onih iz Crne Gore, koji su decenijama pokriveni i zaštićeni imunitetima.
Još od pokrštavanja muslimana u Vasojevićima, tj. „vraćanja poturica u vjeru prađedovsku“ nakon završetka Prvog balkanskog rata odgovornost se neprestano sa Crne Gore pokušava preneti na „samovoljne oficire i činovnike kojima Cetinje nije izdalo nikakvu naredbu o tome“. A o Srebrenici i drugim mestima se piše obrnuto iako nema pisanih dokumenata. Ko će da podnese odgovornost što je srušeno šest džamija u Cetinju i najbližoj okolini pre skoro dvesta godina? I ko će i kada će da se zapita gde se dedoše cetinjski muslimani koji su klanjali u tim džamijama? Koliko ih je danas ostalo na Cetinju? Umesto da se bave Cetinjem i Crnom Gorom lakše im je da idu do Srebrenice. Da ne govorimo kako se odgovornost za Štrpce, Bukovicu i Kaluđerski laz danas isključivo svodi na nivo individualne krivične odgovornosti pri čemu se traži mogućnost obeštećenja za krivična dela.
Pisao sam svojevremeno da su muslimanski fanatici u poslednjem surovom i krvavom ratu samo u Čičevcima, rodnom selu počivšeg arhimandrita hilandarskog Pajsija (na oko 20 kilometara od Srebrenice), izmrcvarili i ubili 40 njegovih bratstvenika. Od najbliže rodbine, na Đurđevdan 1992. godine ubili su mu brata od strica Sima Tanasijevića s kojim se u mladosti najviše družio i vojsku služio. Nekoliko dana kasnije, 10. maja, ubili su mu rođenog brata Milenka i dedu Manojla Tanasijevića. Svi su pobijeni u ataru svoga sela, a Simo je mučen najstrašnijim mukama u muslimanskom zatvoru. Zločin su izvršile prve komšije i stari poznanici - muslimani iz susednog sela Jadra. Znam i svedok sam da je otac Pajsije, kada su srpski vojnici uhvatili ubicu koji se hvalio „da je zaklao brata prvog popa Svete Gore“, oprostio iako su ga zvali čak u Hilandar kako bi zlikovcu i ubici svoje rodbine presudio. O takvim primerima, na žalost, nema ni priče ni deklaracija od Strazbura do Podgorice.
Klanjam se svakoj nevinoj žrtvi. Ali, ne klanjam se trgovini, švercu i profiterstvu nad žrtvama.
