Izvor: Politika, 28.Jan.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Decenija od smrti Antonija Isakovića
Osećaj za prava poniženih i uvređenih već kao dečaka usmerio ga je na puteve sa kojih je krenuo da se uporno, tvrdoglavo, nadasve hrabro, bori za ideje pravde i ljudske slobode
Priče velikog srpskog pisca Antonija Isakovića (rođen 6. novembra 1923. u Beogradu, gde je i umro 13. januara 2002), izvanrednog pripovedača, davno su u nekim stranim antologijama stavljene uz bok Hemingvejevih i Kamijevih, a njegovi mnogo kasnije nastali romani, redovno su dizali buru. Pogotovo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << roman „Tren II“ iz 1982. o Golom otoku. Isaković se potkraj života, kada su u njemu „sazrela sećanja“, odlučio i na pisanje memoarske proze.
Slučaj je hteo da se srećemo i razgovaramo telefonom, dva meseca pre nego što je preminuo. Iako oronulog zdravlja, tada je sa mladalačkim žarom prionuo da delove memoara pod naslovom „List – listići“ priredi za objavljivanje u „Politici“, u rubrici feljton, čiji sam urednik tada bio.
Razgovarali smo o tom njegovom tekstu, za koji sam, uz prvi njegov nastavak, objavljen 26. oktobra 2001. godine, napisao da će „svakako, postati jedan od kamena međaša u istoriji srpske memoarske književnosti“.
Pozvao me telefonom istog dana i rekao da svakako preterujem, ali nije da nije – procena mu godi. Već i zato što nije iz krugova književne kritike i što se to njegovo štivo očito može čitati i kao izvorno dokumentaristički, memoarski, ali i kao literarni tekst, do čega mu je pogotovo bilo stalo, kao što je i naveo: „Pisac sam – stalno dodajem, ne umem svoju maštu da zaustavim. Nisam hroničar istorije, pa ni sopstvene“.
Kao jedan od prvih čitača „Lista – listića“, znao sam da Isaković neće u ovoj saradnji zanovetati, pošto su 1995. na feljtonskim stranicama „Politike“ ekskluzivno objavljeni i delovi njegovog romana „Gospodar i sluge“, posvećenog Titu i njegovim ližisahanima, kada mi je dao punu slobodu novinskog priređivanja tog teksta.
Isaković je rado prihvatio i predlog da njegovi memoari budu ilustrovani fotografijama iz porodičnog albuma. Dok smo ih u njegovom stanu na Studentskom trgu odabirali, bio je škrt na rečima, ograničio se na to da iznese samo „legendu“ kojom će određena fotografija biti propraćena. Više ga je interesovalo da sazna kakav je utisak na mene tekst ostavio. Priznajem da komplimente nisam birao, čemu su doprinele i okolnosti u kojima je feljton objavljen.
Proteklo je tek godinu dana od prevrata 5. oktobra 2000. kada je kakofonija dnevne politike svedočila i o nesumnjivoj haotičnosti na državnoj, političkoj i društvenoj sceni. Množile su se olako izrečene javne osude i presude, snažila je i neka vrsta cenzorskih ambicija, pravdana „višim ciljevima“ tranzicione demokratije.
Bilo je jasno da će u takvim okolnostima Isakovićevi memoari izazvati kontroverze, pošto svedoče i o porodičnoj povesti njegove kuće. Otac Nikola bio je advokat, a preci po njegovoj liniji popovi. Majka Zagorka, bila je iz besprimerno bogate kuće Živanovića, industrijalaca, bankara i trgovaca. Uživao je dečkić Lule u svakojakim blagodetima, ali ga je osećaj za prava poniženih i uvređenih već kao dečaka usmerio na puteve sa kojih je krenuo da se bori, uporno, tvrdoglavo, nadasve hrabro, za ideje pravde i ljudske slobode.
Prigrlio je komunističke ideale, zbog kojih je, kao osamnaestogodišnji partizan, sa saborcima iz Srbije krajem 1941. prešao reku Drinu i u Rudom postao jedan od najmlađih boraca Prve proleterske brigade.
O njegovoj borbenoj hrabrosti i spremnosti da kao partizanski puškomitraljezac uđe u „ljutu vatru“, prvi put sam davne 1988. slušao od Vladimira Dedijera, a onda i od mnogih njegovih saboraca i savremenika.
Godinama u matici društvenog, kulturnog i političkog života, Isaković je svoju hrabrost i neodstupnost u borbi za bolji, humaniji, iskreniji i pravedniji svet, iskazivao kao direktor NIN-a u kome je bila presudna i njegova ideja da se osnuje nagrada za roman godine, ili kao glavni urednik časopisa „Delo“, potom kao direktor „Prosvete“, koji je uzdigao ovu izdavačku kuću na nivo najmoćnije u Jugoslaviji.
Zaplovio je u disidentske vode 1966. da iz te matice kritičkog javnog mišljenja ne izađe do životnog kraja. Vođen otporom i pobunom, iako privržen programskim idejama SPS-a, tokom devedesetih godina prošloga veka ušao je u sukob prvo sa Mirom Marković, a onda i sa Slobodanom Miloševićem, čiji je odlazak sa vlasti tražio.
Dosta od navedenog bilo je prekriveno peskom zaborava, kada su se na stranicama našeg lista pojavili Isakovićevi memoari.
Reakcije su bile burne ali su saopštavane telefonom. Na jednom polu su Luletovi partizanski saborci bili zgranuti što piše o svom građanskom poreklu a ne napada „mrsku buržoaziju”. Na drugom polu su predstavnici „pobedničkog“oktobarskog krila jednako nesuvislo tvrdili da on hoće svojim memoarima da se prikači na „tranzicioni voz“, da zabašuri svoju levičarsku, partizansku i komunističku prošlost.
Takvim odzivima se smejao, pitajući se šta će tek biti kada njegove memoare objavi „Narodna knjiga“.
Prošlo je više od deset godina, a ta knjiga nije štampana. Jedini trag o njoj ostao je na stranicama „Politike“, u kojoj su „List – listići“ objavljivani između 26. oktobra i 21. novembra 2001. godine, mesec i po dana pre nego što je Antonije Isaković preminuo.
Slobodan Kljakić
-----------------------------------------------------------
Priče, romani, filmovi
Prvu zbirku priča („Velika deca”) Isaković je objavio 1953. a potom zbirke „Paprat i vatra” (1962), „Pripovetke” (1964), „Prazni bregovi” (1969); roman „Tren I” objavio je 1976,„Tren II” 1982, „Berlin kaputt” iste godine, „Miran zločin” 1992, a „Gospodar i sluge” 1995. godine.
Isaković je najekranizovaniji srpski i jugoslovenski pisac, po čijim su delima snimani filmovi. Autor je nekoliko filmskih scenarija.
objavljeno: 29.01.2012
