Izvor: Politika, 21.Nov.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dečaci koji su napali Rašu Popova i dalje na ulici
Socijalno ih traži u pokušaju da ih opet smesti u prihvatilište odakle su I. N. (10) i J. N. (11) već bežali, jer kao deca ne smeju biti zatvoreni
Dečaci koji su napali poznatog književnika Rašu Popova, I. N. (10) i J. N. (11), ponovo se nalaze na ulici – nakon što su pobegli iz prihvatilišta smeštenog pri Zavodu za vaspitanje dece i omladine u Beogradu. U Gradskom centru za socijalni rad u razgovoru kažu da se intenzivno radi na njihovom pronalaženju i da predstavnici >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ove socijalne ustanove nekoliko puta dnevno izlaze na teren, traže ove dečake i razmenjuju informacije sa policijom. Kada ih pronađu, ponovo će pokušati da ih smeste u prihvatilište, to jest u neku drugu medicinsku ustanovu – ako se proceni da su zdravstveno ugrožena.
Ovaj slučaj u javnosti je ponovo pokrenuo debatu šta preduzeti kada su u pitanju izvršioci krivičnih dela mlađi od 14 godina, deca koja ne podležu krivičnoj odgovornosti? Za dvojicu braće tvrdi se da su izvršili oko 300 krivičnih dela pri čemu im je „specijalnost” pljačka starih i nemoćnih.
U Gradskom centru za socijalni rad objašnjavaju da je kod dečaka koji su napali Rašu Popova prisutan težak oblik strukturisanog poremećaja ponašanja i poremećaja ličnosti, koji se eventualno kontinuirano može tretirati samo u okviru zatvorene zaštite, to jest ustanove u kojoj bi maloletnicima bilo ograničeno kretanje i sloboda. Klinički psiholog Spomena Milačić kaže da je većina teških poremećaja ličnosti u svom početku zapravo bila lakši poremećaj ličnosti koji se mogao korigovati da je na vreme započet rad sa dečacima.
– Mislim da ovde nije reč o psihotičnoj deci, već o deci ulice koja su veoma dobro organizovana u svojoj nameri i uspešna u njenoj realizaciji, koja tačno znaju šta hoće i kako to da realizuju. Deca koja rastu i žive na ulici nisu glupa – ona napadaju isključivo stare i bolesne, jer znaju da oni ne mogu da se brane. Za koju godinu ona će dilovati drogu i biti smeštena iza rešetaka maloletničkog zatvora ili će stradati u obračunu uličnih bandi – kaže ovaj psiholog.
Skicirajući sociopsihološki profil ovih dečaka, Spomena Milačić kaže da su to deca koja su rođena na samom socijalnom dnu i imaju tešku životnu situaciju – nepriznato očinstvo i majku koja nije sposobna da brine o njima i da ih odgaja. Zato ne čudi što je ulica postala njihova životna adresa, a organizacija u ulične bande način da se preživi.
Međutim, u SAD su se opredelili za spuštanje starosne granice krivične odgovornosti. U tamošnjim zatvorima nalazi se 9.700 zatvorenika koji služe doživotnu kaznu zbog zločina koje su počinili kao maloletnici. Američki kriminolozi ističu da je tokom 2012. godine 79 adolescenata osuđeno na smrt u zatvoru zbog počinjenih krivičnih dela – za njih je procenjeno da se ne mogu promeniti.
Kada su osamdesetih godina prošlog veka kriminolozi upozorili na narastajući problem „superpredatora”, jedanaestogodišnjaka koji su organizovani po uzoru na „vučje čopore” i koji čine ozbiljna krivična dela, spuštena je starosna granica kada se deca iz zatvora za maloletnike mogu prebaciti u one za odrasle. U SAD trinaestogodišnja deca mogu biti osuđena na doživotnu kaznu i to za krivična dela koja ne uključuju ubistvo.
Koni de la Vega, profesor prava na Univerzitetu u San Francisku, navodi da su SAD jedna od nekoliko zemalja na svetu koje nisu potpisale Konvenciju o pravima deteta, koja zabranjuje doživotnu kaznu zatvora bez mogućnosti žalbe, kao i smrtnu kaznu za mlađe od 18 godina.
--------------------------------------------------------------------
Unicef osuđuje medije u Srbiji, a za praksu u SAD navode da „nije merilo”
Zapaljivi naslovi i olake kvalifikacije dece u izveštajima medija u slučaju napada maloletnika na Rašu Popova doprinose nekonstruktivnom pristupu u rešavanju problema nasilja. Kvalifikacija dece kao kriminalaca, nasilnika, siledžija i bandita pokazuje neosetljivost i neetičnost u izveštavanju, jer se ne uzima u obzir i opšti okvir i kontekst života i okruženja u kome rastu ta deca. Mediji bi trebalo da se zapitaju da li deca koja su optužena imaju priliku da odgovore, ističu predstavnici beogradske kancelarije Unicefa.
Na pitanje da li Unicef opominje i američke medije koji istim imenima nazivaju decu koja čine krivična dela, oni odgovaraju da su SAD, pored Somalije i Sudana, jedna od tri zemlje na svetu koje nisu ratifikovale Konvenciju o pravima deteta i da oni nisu merilo stvari. Oni takođe dodaju da se međunarodne smernice za izveštavanje o deci i dečjim pravima odnose na sve zemlje sveta.
Predstavnici beogradske kancelarije Unicefa smatraju da stroge kaznene mere i izmeštanje dece u institucije uglavnom ne vodi pozitivnoj promeni u ponašanju dece, jer deca koja vrše nasilje u takvim slučajevima najčešće postaju nasilni odrasli. Spuštanje granice krivične odgovornosti nije rešenje, jer takva mera neće sprečiti decu da vrše nasilje, ističu predstavnici Unicefa.
--------------------------------------------------------------------
Ćutanje kancelarije zaštitnika građana
Javnost ima pravo da zna od čega živi majka ove dece, da li se obraćala centru za socijalni rad, da li dobija socijalnu pomoć. Volela bih da čujem šta dečji ombudsman misli o ovom problemu, kaže Spomena Milačić. Iako smo od zamenice zaštitnika građana za prava deteta dva dana pokušavali da dobijemo odgovor na pitanje – kako rešiti problem krivično neodgovorne dece koja ne mogu biti smeštena u ustanove zatvorenog tipa, Gordana Stevanović nam nije odgovorila na ovo pitanje.
Katarina Đorđević
objavljeno: 21.11.2014.
.jpg)
