Izvor: S media, 16.Avg.2010, 13:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deca biju roditelje
Poslednjih godina u Srbiji zabaležen prast porodičnog nasilja. Najčešći slučajevi u kojima sin tuče majku. Problem porodičnog nasilje ne mogu da reše samo institucije. Potrebno promeniti i metode vaspitanja i porodične vrednosti.
Polovina poziva svih ženskih osoba Kriznom centru je zbog porodičnih problema i to najčešće nasilja u porodici, bilo da je zlostavljač partner ili dete. Veoma veliki broj je čak i maloletne dece koja zlostavljaju svoje roditelje.
>> Pročitaj celu vest na sajtu S media << />
-Roditelji sa kojima smo mi pričali imaju veliki problem kome da se obrate. Najčešći slučaj je da majku bije sin. Šta onda njoj preostaje da uradi. Jedini naš savet je da zove policiju, objašnjava za S media portal Branka Kordić, koordinator telefonskog Savetovališta za prevenciju samoubistva.
Ukoliko policajac proceni da je nasilnik van kontrole, zove se hitna pomoć koja nasilnika smešta u duševnu bolnicu ili on samo prenoći u policijskoj stanici.
-To obeshrabruje majke pa one odustaju od dalje borbe protiv nasilnika. Najčešće se pravdaju izjavama da ne žele one da smesta sina u ludnicu ili zatvor, ili šta će reći drugi: rodbina, komšiluk. Dete će mi zauvek imati mrlju u dosijeu , itd. Time se održava status quo. Ali bez tog radikalnog reza tj. obraćanja za pomoć organizacijama izvan porodice, zlostavljeni pojedinac nema drugačijeg načina da kaže "dosta zlostavljanja", nastavlja Kordić.
Još veći problem je u unutrašnjosti Srbije gde i nema psihijatriskih ustanova u koje se može smestiti nasilno dete, a gde je i čest slučaj i da policija neće da izađe na teren po prijavi podičnog nasilja.
Zatvor za nevaspitanu decu
Sa ocenom da je vrlo teško majci da pošalje u zatvor svoje dete pa čak i ako je ono nasilno prema njoj slaže se i psihoterapeut, Nebojša Jovanović. On za S media portal otkriva neke od primera kako su u svetu rešili ovaj problem.
-U Australiji postoje zatvori za nevaspitanu-agresivnu decu. Četrdesetak čuvara koji su ustvari po obrazovanju psiholozi, socijalni radnici, pedagozi, čuvaju ih i rade sa njima dok su na izdržavanju šestonedeljne kazne.
Deca ustaju u ranu zoru, dobijaju spisak dnevnih aktivnosti, rade fizičke poslove i posle šest nedelja izlaze pred komisiju koju moraju da ubede da su se promenili.
-Ako komisija ne proceni da se njihovo ponašanje poboljšalo kazna se produžava za još toliko. Program je pre par godina započeo kao eksperimentalni projekat, ali pošto se utvrdilo da kod 99 procenata dece nema povratka na staro ponašanje, uveden je kao stalna praksa za problematičnu decu, kaže Jovanović.
Neki bi rekli da naša država nema novca za ovakve projekte, ali ako se uporedi šteta koju će ti ljudi prouzrokovati društvu ako se ono na vreme ne pozabavi njima, shvatićemo da to i nije veliko ulaganje.
- Malo dete, mali problem. Veliko dete, veliki problem, jer onda ne budu problem samo svojim roditeljima već celom društvu-upozorio je Jovanović.
Komfor i savremeni oblik života je u mnogome smanjio težinu života. Tehnološki napredak omogućio je da brže i lakše obavljamo svakodnevne poslove. Ipak, porodica kao institucija je doživela svoj ponor.
-Od dece se očekuje da što pre odrastu, jer su roditelji zauzeti i žive brzo. Sa druge strane dolazi do toga da oni sve teže i sporije odrastaju jer dolazi do “razmazivanja“ kao neke kontra mere roditelja. Roditelji osećaju krivicu što nemaju dovoljno vremena za svoju decu. Oni misle da ako je već život tako težak, onda ću ja svom detetu da olakšam i dolazi do prezaštićivanja. S jedne strane se daje premalo, a sa druge previše. Tako se javlja dizbalans, deca teško razvijaju odgovornost, empatiju, osetljivost za druge ljude i za tuđe potrebe.
Jovanović smatra da živimo u kulturi gde su bačene u blato sve vrednosti za koje je potreban dugotrajno ulaganje.
Uđeš, izađeš i gotovo
Deca se od malih nogu uče traženju brzih i lakih zadovoljstava. Kao na reklami za banku, "uđeš izađeš i gotovo". Sa takvim karakterom ljudi postaju ne tolerantni na frustraciju, na to da im nešto ne ide i da ne može odmah. Sama ta ne tolerancija dovodi do impulsivnosti i impulsivne agresivnosti. Neko ko je odgajan na taj način, na svaku životnu prepreku dobije napad besa, zaključio je Nebojša Jovanović.
Preterano popustljivi roditelji čine jednaku grešku ne postavljajući deci granice. Ta deca ne znaju gde je granica agresije i kad treba prestati s agresivnim ponašanjem. S druge strane, deca se "uče" da moraju biti agresivna, da se „izbore za sebe“, da budu „prodorna“ i sve to da bi preživela. Društvo koje agresiju neguje i smatra vrlinom ne može ni očekivati bolje ponašanje mlađih naraštaja.
Maja Vidović
