Izvor: Politika, 29.Mar.2012, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deca bez oca – diskriminisana
Pravo na pomoć iz budućeg alimentacionog fonda, kako je sada predviđeno, imaju samo deca kojoj je u krštenici upisano ime oca
U mojoj krštenici umesto oca stoji crta. Čitav život me ismevaju zbog te crte, nemam nikakvu zaštitu kao što imaju druga deca. I ja stalno čekam da neko stane na tu crtu, komšija, država, ko bilo samo da je jak. Da i ja imam nekog ko će za mene nešto da potegne, sem keve. Ali nema šanse, decu sa crtom niko neće!
Ovo je samo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jedna od brojnih ispovesti dece koja se nalaze u arhivi Udruženja građana Luneta, koje je u saradnji sa Inicijativom za razvoj i saradnju pokrenulo akciju za dopunu predloga o osnivanju alimentacionog fonda, kako bi deca bez priznatog očinstva imala pravo na sredstva iz tog fonda. Ova incijativa će danas biti javno perdstavljena u Nišu.
Kako u razgovoru za naš list objašnjava Spomena Milačić, psiholog iz Udruženja građana Luneta, prema prednacrtu Građanskog zakonika, prava na potporu iz Alimentacionog fonda imaju samo ona deca koja u krštenici imaju upisano ime oca. Ako su sva deca jednaka, zašto nisu jednaka i kada su u pitanju sredstva iz Alimentacionog fonda, postavlja pitanje naša sagovornica, koja podseća da prema zvaničnoj statistici svaka peta žena odlazi na porođaj bez burme, kao i da broj dece kojima umesto imena oca u krštenici piše „nepoznati” izmiče svim statistikama.
– Naše istraživanje o samohranim roditeljima na beogradskoj opštini Vračar pod nazivom „Jedan ali zlata vredan“ pokazalo je da na svaka dva školska razreda „dolazi“ jedno dete nepoznatog oca, ali ja ne znam da li ova statistika važi i za prigradske opštine ili za jug Srbije, gde su velike migracije stanovništva. Ono što pouzdano znam jeste da više od polovine dece koja odrastaju u domovima i u hraniteljskim porodicama ne znaju ime oca. Država je dužna da bude „treći roditelj” i da svoj deci plaća alimentaciju, jer ona garantuje svoj deci ista prava. Na ovaj način država šalje snažnu poruku da se dete ne stigmatizuje i ne kažnjava zbog nekog „svojstva” roditelja. Dete ima pravo na dostojanstven život, bez obzira da li mu je majka seksualna radnica, a otac haški optuženik – kategorična je naša sagovornica.
Na pitanje – ko su deca bez priznatog očinstva, Spomena Milačić ističe da majke te dece pripadaju veoma različitim socijalnim kategorijama – neke od njih su seksualne radnice kojima se trudnoća desila sa nepoznatim muškarcem, a u drugoj kategoriji su osobe sa psihičkim smetnjama, a trećoj pripadaju „obične“ žene koje su zatrudnele u vezi sa muškarcem koji nije želeo da prizna očinstvo i koje su rešile da same odgajaju dete. Život piše različite scenarije i često ima više zapleta i obrta i od ruskih klasika i od španskih serija, kaže naša sagovornica i navodi primer devojke koja je dete dobila u vezi sa mladićem sa kojim je planirala venčanje, dok su bili u postupku dobijanja iseljeničke vize. Dogovor budućih roditelja bio je da on ode preko Atlantika da svije njihovo porodično gnezdo i da mu se ona pridruži po rođenju deteta. Međutim, taj otac nikada nije kupio avionsku kartu u povratnom pravcu, a u krštenicu njegovog deteta nikada nije upisano njegovo ime. Otac drugog nerođenog deteta poginuo je u saobraćajnoj nesreći neposredno nakon što je zakazano venčanje. Treći otac je svojoj devojci saopštio da mu se dete ne uklapa u trenutne planove za budućnost.
– Svim ovim majkama je zajedničko to da moraju da budu „narodni heroji“ kako bi se istovremeno izborile sa finansijama, osudom okoline i odbacivanjem porodice. Naše istraživanje pokazalo je da od svih samohranih majki društvo najviše prihvata udovice, pa razvedene žene i tek na kraju – majke dece bez priznatog očinstva. Ovaj stav okoline poklapa se sa ekonomskim stanjem samohranog domaćinstva – udovice ostvaruju pravo na penziju, razvedene žene (ponekad) dobijaju alimentaciju, a majke koje imaju dete sa nepriznatim očinstvom nemaju nikakva primanja i u svakodnevnom životu ne dobijaju pomoć – njima niko ne pomaže u čuvanju dece, u kuvanju ručka i u izdržavanju domaćinstva – kaže Spomena Milačić.
Deca koja odrastaju bez oca na svoj način razumevanja „prevode“ celu tu situaciju i svojim vršnjacima najčešće govore da je „tata umro“ da bi sakrila svoj marginalizovani status. Ona, međutim, imaju svest o tome da su deo nečeg „sramotnog“. Iako je najčešća priča koja se deci priča pred spavanje – bajka na temu „tata je morao da otputuje i neće se vratiti“, najveći broj dece istinu saznaje kada na kraju osmog razreda vadi krštenicu radi upisa u srednju školu i kada shvati da je njegov otac zvanično – nepoznat – kaže naša sagovornica.
Katarina Đorđević
objavljeno: 30.03.2012
