Izvor: Politika, 31.Jan.2014, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Data reč važnija i od zarade
Nestaje poslovni moral, nije lako onima koji su navikli da pošteno rade, kaže Obren Čeliković, staklorezac iz Užica
Užice – Hleb sa sedam kora, radeći po svetu, okusio je užički staklorezac Obren Čeliković. Davnih godina zastakljivao je čuvene banke u Frankfurtu, mnoge građevine, crkve, škole, markete, kuće širom Nemačke. Staklo je stavljao na prvi TV toranj u Štutgartu, hrabro stojeći u jednoj korpi na 217 metara visine. Spoznao evropski rad i red: 22 >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godine je tamo radio, lepo zaradio pa se u rodno Užice vratio. I staklorezački posao u zavičaju nastavio, tri decenije radnju u centru varoši ima. Obren je ovde danas jedan od retkih preostalih zanatlija.
– Nekad je Užice vrvelo od zanatskih radnji. Sada se mi zanatlije na prste možemo izbrojati. Kaže se da je svaki zanat zlatan, ali mnogi su zatvorili svoje radnje. Ja još nekako odolevam – kazuje nam dok seče i brusi komad stakla u svojoj radnji, gde je sve nemački uredno, pod konac.
Čelikovića u Užicu znaju kao radnog i preciznog čoveka, majstora koji drži reč. Kad nešto obeća to, u tačno dogovorenom roku, i uradi. Desetine većih i manjih objekata, fabrika, hotela u Užicu, na Zlatiboru, Priboju, Bajinoj Bašti, širom Srbije – zastaklio je on poslednjih decenija. No vremena su se promenila, poslovni moral ušao u krizu i reč u poslu više ne znači kao nekad. Naplata sve teže ide, ljudi jedno obećavaju, a drugo rade. Oseća to na svojoj koži i ovaj staklorezac.
– Radeći dugo u Nemačkoj navikao sam da se svaka data reč u poslu i obaveza poštuje. Prihvaćeni posao mora precizno i na vreme da se odradi. Potom i da se naplati. Držanje date majstorske reči važnije je od zarade. Toga se u čitavom radnom veku pridržavam. I dok i kod nas ima mušterija koje to pozdravljaju i cene, u poslednje vreme ovde se sve češće događa da neki ljudi ne poštuju dogovor. Uradiš im kakav posao, obaviš uslugu, uložiš u materijal i rad, a kad dođe ugovoreni rok plaćanja, njih ni od korova. Ili se ne javljaju na telefon, ili plaćanje obećavaju pa ga stalno odlažu. Jednoga sam, šta ću, za veći iznos tužio sudu. Sud je utvrdio da nema od čega da mu se naplati. Posle sam digao ruke i od suđenja, više nikog ne tužim – veli Obren.
Zbog takvih slučajeva, na koje ne može da se navikne, i nad njegovom staklorezačkom radnjom nadvili su se tamni oblaci. Da li je zatvoriti?, katkad se pitao, ali je teškoćama ipak odolevao.
– Da nije bilo moje ušteđevine iz rada u Nemačkoj, kojom sam pokrivao minus, davno bih radnju zatvorio. Čudno mi je, takođe, što su me pre nekoliko godina ovdašnje inspekcije prosto opsedale, stalno kontrolisale. Ja sve uredno plaćam i držim se propisa, ali jedna, pa druga inspekcija iz radnje ne izlazi. Pitam ih šta više kontrolišu kad nikad ništa nepropisno nisu našli. Odgovore da moraju i mene kao i druge da obilaze, to je njihov posao, nema veze što sam zanatlija. Čudim se, jer u Nemačkoj kad neko uredno i na vreme sve dažbine plaća niko ga ne ometa u poslu.
Obren, koji se približava sedamdesetoj, prošao je u životu težak put. Bio je puka sirotinja u detinjstvu, rastao u mnogočlanoj porodici, pa gladan i bez dinara u džepu sa samo 12 godina stigao u Zemun, da služi. Imao je sreću da tu staklorezački zanat izuči kod folksdojčera Helmuta Fogla, koji mu je pomogao da u 19. godini ode u austrijski grad Salcburg. Obren je kasnije prešao u Štutgart, gde je u firmi „Ešner” 22 godine radio kao staklorezac. Po celoj Nemačkoj je ugrađivao i popravljao stakla. U toj zemlji se i oženio Marijom iz Slovenije, imaju dve ćerke: jedna je sada na Malti, druga u Užicu.
Godine 1984. Čelikovići se vraćaju u grad na Đetinji, gde Obren gradi kuću i otvara staklorezačku radnju. Pre dve godine stekao je i nemačku penziju, ali zanat ne napušta. Obučava svog unuka Novaka, osnovca, staklorezačkom poslu. „Naučio sam da izmerim i isečem staklo, sliku da ugradim u ram”, kazuje dečak, dok deda s ponosom dodaje da će Novak naslediti ovu radnju i posao u njoj.
Branko Pejović
objavljeno: 01.02.2014.
.jpg)
