Izvor: Politika, 07.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dani kada se za noć zarađivao „fića”
Za „Draginu kafanu” znalo se širom Jugoslavije zahvaljujući putnicima kroz Vukov kraj i soldatima iz svih krajeva koji su vojni rok služili u obližnjoj kasarni
Klupci kod Loznice – „Dragina kafana", najstarija privatna kafana u lozničkom kraju, nalazi se u selu Klupci: sagrađena je 1938. kao kuća, da bi se tek 1963. godine pretvorila u kafanu. Odmah je tu pored Valjevskog puta. Karirani stolnjaci, drvene ljubičaste stolice, stare slike i kalendari, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sve podseća na prohujala vremena, kada od gostiju nije igla imala gde da padne. Poslednjih godina se promenilo mnogo šta, nema više kafedžije Dragutina Stanojevića, po kome kafana nosi ime, nema gužvi, ni velikih pazara.
– U ono vreme nije bilo lako biti privatnik. Otac je tek posle tri godine dobio trajno rešenje za rad, a inspekcije su bile česte. Ako bi hteo da se širiš, znači da si imao višak para i da si utajio porez. Zbog toga je kafana ostala ista do danas. Gosti su dolazili iz celog kraja, bilo je šest konobarica, muzika sa dve, tri pevačice i obično bi od četiri posle podne počinjala gužva i trajala do svanuća. Kafana i bašta su bile pune, a za noćni pazar mogao se kupiti novi „fića". Ludnica je bila kad „Viskoza" da platu. Dnevno se peklo i do šest jaganjaca, oko 15 kilograma roštilja, a popijeno pivo i rakija merilo se hektolitrima. Dođe pun „dajc" pića i sve ode – priča za naš list Radovan – Rašo Stanojević, Dragutinov sin, koji sa ženom Verom danas vodi kafanu.
Sve konobarice su bile prijavljene, a mnoge su ovde radile godinama. Bilo ih je iz lozničkog kraja ali i sa one strane Drine. Za „Draginu kafanu" znalo se širom Jugoslavije zahvaljujući putnicima kroz Vukov kraj i soldatima iz svih krajeva koji su vojni rok služili u obližnjoj kasarni. Kada bi zidovi mogli da pričaju, rekli bi koliko je nesrećnih vojničkih ljubavi „lečeno" za kafanskim stolom i koliko je „skidanja" uniformi ovde proslavljeno. U kafani je, kaže Rašo, skoro sve kao i prvog dana. Na zidu je pločica sa natpisom „zabranjeno razbijanje stakla", tu su i ljubičaste drvene stolice mada ne sve jer je deo zaplenjen kada jednom Drago nije platio porez. Danas kafana sa 70 mesta opstaje zahvaljujući izdavanju za svadbe, ispraćaje i proslave punoletstva. Ostalih gostiju ima ali mnogo manje nego pre. Od kada su počeli ratovi narod je ostao bez para, kafana bez konobarica, i ta „oskudacija" još traje mada ne važi za stalne goste. Najredovniji je „veteran" električar Vlado Kikanović (54) koji poslednjih 28 godina svaki dan počinje ovde.
– Bez obzira na to koji je dan, ovde sam ujutru, između sedam i osam sati, popijem kafu i rakijicu, i popričam sa drugarima. Imam svoj sto pored šanka i tu u mom terminu niko ne seda. Sada nas ujutru bude nekoliko, a nekada je bilo barem pola kafane – kazuje Kikanović dok ispija prvu jutarnju kafu, dodajući da je bio veliki prijatelj sa Dragutinom, a danas je sa Rašom.
Vlasnik kafane u kojoj su prvi put zapevala neka od današnjih poznatih folk imena kaže da kafana sa baštom ima oko sto kvadrata ali planira da je, „kad prođe kriza", proširi za još toliko. Veruje da će opet doći vremena kada će biti puno gostiju jer „narod voli kafanu".
Saša Trifunović
[objavljeno: 08/03/2009]
