Izvor: TangoSix.rs, 24.Dec.2020, 12:31
Danas je dan RV i PVO, hajde da pomenemo i ovo
Autor teksta je Saša Oluić, nedavno penzionisani potpukovnik avijacije, pilot na MiG-u 21. Oluić je službovao na Slatini, Batajnici i u Komandi RV i PVO gde je pred kraj karijere bio zadužen i za odnose sa javnošću komande. Koautor je monografije o 204. vazduhoplovnom puku a učestvovao je i u produkcijama raznih medijskih proizvoda kako Ministarstva odbrane tako i drugih medijskih kuća.
Dan kada vojni vazduhopolovci oblače svečane uniforme, bele košulje i sa ponosom >> Pročitaj celu vest na sajtu TangoSix.rs << paradiraju stajankama prepunim, za tu priliku, dekorisanih letelica, radara, raketnih sistema. Dan za slavlje, radost, svečarsku atmosferu ali i za nagrađivanje, dodelu priznanja i pohvala. Dan kada sve ljubitelje i poštovaoce tog elitnog vida Vojske Srbije oblije toplina oko srca i sa setom se prisete slavnih predaka. Predaka koji su u trenucima možda najtežim u srpskoj istoriji pred dva manja i jednim velikim ratom, daleke 1912. godine formirali Komandu vazduhoplovstva srpske vojske.
24. decembar.
Tadašnja pamet Srbije vizionarski je predosetila značaj vojnog vazduhoplovstva i njen odučujući uticaj na sve buduće ratove, kojih je nažalost, na ovim prostorima, bilo i previše. Iako finansijski iscrpljena Srbija je smogla snage i možda „poslednji dinar“ uložila zarad svog slobodnog neba, koje za svakog iskrenog patriotu nema cenu. Naša je obaveza da nastavimo stopama slavnih velikana i predamo našem naraštaju vojno vazduhoplovstvo u stanju boljem od onog u kom smo ga zatekli.
Nije današnji dan trenutak da se remeti praznična atmosfera i kroz analizu sagledava sadašnja situacija vojnog vazduhoplovstva, koja je nekome dobra, nekome loša a nekome, onako, osrednja.
Možda je samo trenutak da javno obećaju svi, koji na bilo koji način mogu uticati na stanje u vazduhoplostvu, da će dati i poslednji atom snage da ono bude bolje nego što je danas.
Mnogi su se, često, iznenadili kada su prilikom izjavljivanja saučešća porodici poginulog pilota shvatili da oni žive u skromnim uslovima kao podstanari / Foto: Ministarstvo odbrane
Duguje se to srpskom slobodarskom nebu. Lako je dati obećanje a mnogo ga je teže ispuniti. Ispunjenje povlači za sobom mnogo rada, odricanja, žrtvovanja, razmišljanja, neprespavanih noći. Mora se definisati dugoročna vizija razvoja RV i PVO za narednih bar 20 – 30 godina (u kom i kakvom obliku teba da bude i što je najbitnije za koje namene) a u skladu sa potencijalom kojim naše društvo odnoso R. Srbija rasplaže. Poznato je da to zahteva veliki novac ali kada se kvalitetno osmisli biće višestruko jeftinije i efikasnije od postojećeg. Dug je to i iscrpljujući proces. Može trajati i više godina. On i u razvijenim zemljama traje dugo. No, to ne treba da obeshrabruje već da gura napred. Da li se ovo može ostvariti? Može, ova zemlja ima pameti i znanja. Da li se želi? To je pitanje koje čeka odgovor. Reklo bi se da ima naznaka da želja postoji.
Dakle, danas je momenat da se ovo uradi, sutra već može biti kasno. Svaki dan je važan. Čeka to srpsko vojno vazduhoplovstvo već punih 30 godina. Svoj vrhunac imalo je 1987. godine. Eskadrila 29-ki, 16 aviona, bila je milina pogledati stajanku na Batajnici, šlag na bogatoj torti. Samo četiri godine kasnije napada ga, žargonski rečeno u skladu sa aktuelnom situacijom, „Korona virus“. Ispočetka malo a zatim sve više i više. Klinička slika se pogoršava i nažalost pacijent dospeva do respiratora. Kad je vrag odneo šalu konzilijum reaguje brzo, odlučno, možda pomalo haotično ali uspeva, u poslednjem trenutku, da ubrizga preko potrebnu odgovarajuću infuziju. Pacijent se oporavlja. Skida se sa respiratora i kiseonika ali mu se životni vek oročava na 7-10 godina. Čini se sasvim dovoljno da se ispuni javno dato obećanje i na zdravim nogama formira moderno vazduhoplovstvo.
„Niko nije rekao neću“ / Foto: Ministarstvo odbrane
Ako se kojim slučajem na gore pomenuto pitanje, da li se želi, odgovori sa „DA“ onda ostaje samo nada da će se sve to kvalitetno odraditi i da nikad više važne vesti u medijima ne budu činjenice:
Kako su piloti RV i PVO dobili nov kombinezon, čizme, naočare, rukavice, jakne, kacige (valjda je to nešto normalno, što se podrazumeva).
Kako rade u eskdrilama gde su adaptirane radne prostorije, okrečene, očišćenje svaki dan (a ne jednom nedeljno) u kojima ima pijaće i tople vode, gde inventar (stolice, stolovi) nije stariji od najstarijeg pilota, gde su prostorije za presvlačenje uredne sa pristojnim ormarićima, prostorije za odmor opremljene prikladnim nameštajem.
Kako imaju savremenu primerenu fiskulturnu salu i sportske terene za održavanje psiho-fizičke kondicije.
Kako imaju ugodan restoran za ishranu letača sa adekvatnim obrocima.
Kako nalet po pilotu nije 20-40 sati na godišnjem nivou već minimum 70-80 sati. To pilota čini bezbednim, efikasnim i sposobnim za izvršenje zadataka u svim meteo uslovima danju i noću, jer se to od njega očekuje. U perspektivi to obezbeđuje da piloti vrlo brzo u periodu od 5-6 godina dostignu nivo prve kategorije stručno-borbene osposobljenosti (naše vazduoplovstvo ima 5 kategorija SBO). U takvim okolnostima uloženo u obuku, u najkraćem periodu, se višestruko isplati. Nažalost trenutna situacija po tom pitanju daleko je od zahtevane a previše košta.
Kako pravilnik o letačima precizno definiše sve beneficije i prinadležnosti koje ih sleduju (reklo bi se, da je sve to definisano ali nije prilagođeno sadašnjem trenutku i uglavnom je na “štetu” letača). Od ishrane koja ih sleduje kada su na raznim kursevima, školovanjima, jedinicama van sastava RV i PVO, od adekvatne medicinske i druge nege kada imaju zdravstvene probleme, da ne moraju da lete do penzije, odnosno do 53. godine, jer biološki radni vek je ograničavajući faktor za tu vrstu profesije, da im se pecizno definiše status kada zbog profesionalnih oboljenja (recimo pri napuštanju aviona izbacivim sedištem naruše svoje zdravlje) budu ograničeni ili nesposobni za dalje vršenje letačke službe. Da im se u skladu sa rizikom profesije obezbedi adekvatan zdravstveni oporavak u zimskim centrima na visinama iznad 1500 metara (trenutno se on realizuje, ispod nivoa profesije, u vojnom objektu gde na 25 pilota ima jedan toalet, jedan lavabo i jedan tuš, uz ishranu u vojničkom restoranu, jer su neki to pomešali sa vojnom obukom u zimskim uslovima).
Kako su se mnogi iznenadili kada su prilikom izjavljivanja saučešća porodici poginulog pilota shvatili da oni žive u skromnim uslovima kao podstanari, jer im je pre dvadesetak godina ukinut prioritet i posebna rang lista za stambeno zbrinjavanje. U tim prilikama pokušaji su da se pomogne na razne načine, u skladu sa datim okolnostima i snagom moći onoga ko želi da pomogne. Tako su se u proteklom periodu, unazad 15 godina, zapošljavale supruge, deca, dodeljivane razne stipendije za decu, otpisivali krediti za stanove (što je, da se razumemo, humana stvar ali nije sistemsko rešenje). Ostaće upamćena anegdota crnog humora od pre desetak i više godina (koja je i sad aktuelna) kada je naporom moćnika otpisan kredit za stan jednom nastradalom pilotu te su nakon ovakve epizode piloti pravili rang listu kad će ko da nastrada ne bi li na taj način rešili stambeno pitanje za svoju porodicu. Jedno, na primer, adekvatno osiguranje pilota moglo bi mnogo toga da razreši.
Pilot jeste vojnik ali je avijacija po mnogo čemu drugačija od ostalih rodova / Foto: Ministarstvo odbrane
Kako su formacijska mesta u vazduhoplovnim brigadama i eskadrilama napravljena tako da piloti mogu normalno da napreduju do visokih činova. Eskadrile su jedinstvene specifične jedinice (za razliku od jedinica KoV) i u svom sastavu imaju isključivo oficire kojima treba omogućiti normalno napredovanje u službi. Zbog nemogućnosti napredovanja u eskadrilama (ima situacija gde dugi niz godina, iz objektivnih okolnosti, nije bilo pomeranja na više eskadrilske dužnosti) uz skroman nalet u proteklih petnaestak godina (nisu svi ni bili sposobni da psihički izdrže duže prekide u letenju) mnogi piloti su spas tražili u civilnim ili nekim drugim strukturama vojske. Neki su ojačali redove civilnih avio-kompanija, neki helikoptersku jedinicu MUP-a a neki su kao kvalitetan kadar napravili jako uspešne karijere, recimo, u Vojno Obaveštajnoj Agenciji, gde uspešno rade na mestima vojnih atašea širom sveta a u jednom trenutku direktor VOA bio je pilot lovačke avijacije.
Kako zbog nedostatka pilotskog „školovanog kadra“ i višegodišnje letargije po tom pitanju, pri odabiru poslednjeg Komandanta RV i PVO, piloti nisu imali svog adekvatnog konkurenta prvoklasnom oficiru raketnih jedinica PVO (istine radi, imali su jednog ali je on na odgovornoj dužnosti u inostranstvu). Tako da se desio zaslužan presedan u istoriji vojnog vazduhoplovstva da „raketaš“ postane Komandant RV i PVO. Piloti nerado idu na uspostavljeno KoV-ovsko školovanje, KŠA i GŠU. Ne idu zbog mnogih nelogičnosti tim načinom školovanja, između ostalog zato što to nije stručno pilotsko školovanje kao što je, recimo, polaganje za treću i prvu pilotsku kategoriju SBO koje je krajnje stručno i usko specijalizovano za pilote. Tu se polaže mnogo „pilotskih“ predmeta i pišu se stručni radovi. Bila je, davno, neka inicijativa da se to malo proširi i uobliči u neki vid jednogodišnjeg stručnog usavršavanja pilota (na koje bi piloti radije išli) ali nikad nije zaživela a ne zna se da li je u višim strukturama i razmatrana. Hroničan nedostatak „školovanog“ pilotskog kadra a za potrebe popune određenih visokih dužnosti u RV i PVO doprineo je da se, u nekim situacijama, iz „letačkog naftalina“ izvlače pojedinci, koji su godinama bili van letačkog sastava. Mnogi vrunski nastavnici i instruktori letenja danas ne mogu da se postave na rukovodeća mesta jer su „neškolovani“ po važećim kriterijumima VS.
Kako je prevaziđen latentni antagonizam vazduhoplovaca i njihove pretpostavljene strukture GŠ VS. Datira to od pre petnaestak godina, kada je reformama VS veliki broj pilota otišao u penziju a gušene su i mnoge pozitivne inicijative koje su dolazile iz RV i PVO. Ukinut im je prioritet za stambeno zbrinjavanje, zdavstveni oporavak na planinama, ishrana letačima van sastava RV i PVO (iako su izvršavali planirani godišnji nalet), smanjen beneficirani radni staž, problemi oko postavljenja na formacijska mesta opšteg ili pilotskog vesa van RV i PVO (mnogi piloti su premeštaj u sastav GŠ doživljavali kao kaznu a ne napredak u službi). Jedan bivši Komandant RV i PVO rekao je u nekom iskrenom razgovoru, kada je branio pred kolegijumom GŠ neki stav vazduhoplovaca, da su mu najviše pomogli oni koji su u tom trenutku ćutali, jer su svi drugi apriori bili protiv tog stava. Naravno, on je bio jedini pilot u toj sali za sastanke. Situacija se iz godine u godinu popravlja (naročito proteklih par godina) blagonaklonim odnosom Načelnika GŠ VS prema RV i PVO ali nažalost među mnogim vazduhoplovcima i danas je urezana misao da ih GŠ VS sputava na mnogim poljima.
Kako se za poziv vojnog pilota prijavilo nekoliko stotina ili hiljada kandidata a ne kao u proteklom periodu 50-60 a vi morate da odabetete recimo 20-30. U situaciji gde je 3% generacijske popuacije sposobno za vojnog pilota prosto je nemoguće od 60 izabrati 20. Razlog za tako mali odziv kandidata je logičan. Neće mlada, zdrava, sposobna, inteligentna osoba uz sav patriotizam i željom za letenjem, da se prijavi na konkurs za visoko rizičan posao u kom su novčana primanja i beneficije ispod očekivanih . Proces regrutacije ove populacije je kompikovan i težak (ima ih jako malo, obuka i školovanje su zahtevni, jako skupi, oko milion evra, i gotovo 40-50% otpadne tokom obuke). Hoće da rade iz ljubavi prema letenju i vojsci (to je preduslov za uspešnog vojnog pilota) ali hoće i da se to dobro plati. Mora se biti iskren i reći da je pre godinu i po dana bilo pozitivnih pomaka na tom planu. U skladu sa mogućnostima povećan je takozvani letački dodatak ali je on i dalje skroman. Pri tom je ta dobra namera nespretno izvedena i stvorila se paradoksalna situacija da nižerangirani piloti imaju veća primanja od svojih pretpostavljenih. Poređenja radi, može se sagledati primer prijemnog konkursa od pre godinu – dve dana, koji je raspisala Kontrola letenja Srbije i Crne Gore, gde su primanja na nivou zapadnih zemalja, kada se na konkurs prijavilo blizu 2000 kandidata. Stvari su proste i jednostavne samo ih treba dobronamerno tumačiti. Mlad kadar, kao okosnica budućeg razvoja, preko je potreban već dobrano ostareloj pilotskoj strukturi koja je u ovom trenutku zagazila u petu deceniju. Dobra primanja i uslovi rada bi ih svakako motivisala a ujedno razrešila i mnoga druga statusna pitanja.
Godine pred nama za Republiku Srbiju su vrlo delikatne i pune izazova, rizika i pretnji. Mudra i dosledna politika su svakako preduslov da se to uspešno prevaziđe. Potrebno je i dalje ulagati u naš odbrambeni sistem. Jačati VS u svim segmentima a naročito RV i PVO. Verovatno mnogi neshvataju ali uticaj vojnog vazduhoplovstva postavljenog na moderne i zdrave temelje, itekako doprinosi relaksaciji tih problema. Jedino je ono sposobno da vrlo brzo u kratkom periodu preokrene stvari u našu korist. Za to je potrebno jako i črstvo vojno vazduhoplovstvo sa motivisanim i obučenim pilotima. Ko razume shvatiće.
Neka nam je svima srećan i blagosloven Dan RV i PVO.
The post Danas je dan RV i PVO, hajde da pomenemo i ovo appeared first on Tango Six.
