Izvor: Politika, 23.Jul.2012, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dan kada sam trgovao sa ratnim zločincem
Nikada nisam pamtio brojeve telefona,ali lica i reči sagovornika ne zaboravljam. Vest u novinama od pre nekolikodana podsetila me je na fragment jedne od mnogobrojnih izbegličkih priča koje sam čuo u kasnu jesen 2005.u Torontu. Sagovorniku, izbeglom iz Bosne, posle toliko godina poslao sam vest i fotografiju s jednim pitanjem „Da li si od ovoga kupio kola?” Stigao mi je vrlo brzo SMS iz jedne evropske zemlje: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „To je on. Od njega sam kupio automobil“,šeretski dodavši,„Pusti tu priču. Čega ima kod vas. Kada ćete da preplivate ono malo vode?“
Evo te ispovesti izbeglice iz Bosne,prvi put posle toliko godina.
– Sa plastičnim balonima u rukama, na korak od kontejnera za smeće, mog prvog zaklona na putu do jedine česme u tom delu grada, oborio me je snajperski hitac. Pao sam na leđa, nekako komotno, kao da se odmaram. Nebo iznad mene nikad plavlje, kao na kalendarima JAT-a. Osećao sam se dobro i mislio sam –to se nekom drugom desilo – do trenutka kada je sneg pored mene počeo lagano da se troši i menja boju. Za nekoliko sekundi, oko mene i kontejnera, sneg je bio krvav. „Gotovo je”... „Šta je gotovo?”– iz more me izveo ženin glas.
Tada sam znao da ćemo poput mnogih morati da kupimo kartu u jednom pravcu. Italija je bila prva opcija,ali mi je prijatelj javio: „Ne dolazi, ovde je kao u logoru.” Posle mesec dana je preminuo i tamo je sahranjen. Moja „karta“ za Ameriku nestala je pod ruševinama srušene zgrade u Čečeniji. „Tata je poginuo u Groznom”,rekao mi je u telefonskom razgovoru njegov sin.
Nekako smo stigli do jezera većeg od Jugoslavije i najduže ulice na svetu. Zadnja pošta Toronto.
Karirani sako i velika kola naši obično kupe kada se vraćaju. Moja odluka da ih kupim na dolasku bila je praktične prirode:grad u prečniku ima 60,a neki su premerili čak 100 kilometara. Iskočila je ponuda žene koju sam upoznao u galeriji. Rekla je da će doći po mene da bi sredili sve papire i preneli vlasništvo. Bila je tačna. Pored nje sedeo je stariji čovek s kačketom. Pre nego što sam ga pozdravio,poznanica mi je rekla: „Ovo je moj otac.” Odgovarao je hladno,što ovde nije retkost. Smatrao sam,kao i mnogi naši zemljaci,da je konverzacija znak pristojnosti. Ćerkine reči da su kola njegova dale su mi gas za nova pitanja: kako su ga služila i čuveno balkansko koje vas ovde odmah locira: koliko troše?
Svaki njegov odgovor nije bio duži od dve reči. Gledao je samo ispred sebe, kao da on vozi. Nema tu priče – pomislih. Možda je i bolje. Šta ako pomene lamelu, spone, dihtunge,a ja ne znam kako se to kaže na engleskom. Sećam se šta sam ga poslednje pitao: „Zašto prodaje kola, kada su nova?”On je oćutao, ali ne i ćerka. Vraća se kući –na sredine njene rečenice, prvi put sam video celo njegovo lice i nemi prekorni pogled,ali već je bilo kasno –u Mađarsku.
Kada si izbeglica ne voliš nenajavljene posete i zvuk zvona na vratima. Jednogjutrazazvonio je interfon. Video sam dvojicu muškaraca. Na pitanje ko su,odgovorili su: „Službeno” i na kameru usmerili karticu koja je mogla da bude i propusnica za teretanu. Ali ovde nema onog našeg: „Mama me je zaključala.Dođite sutra.” Bili su pristojni. Jedan je pitao – drugi pisao. Odakle sam, kako sam se snašao, da li radim u struci, imam li kola, od koga sam ih kupio?„Od jedne žene”,rekoh.
„Niste od žene, već od muškarca”,reče mi onaj koji je do tada samo pisao. Prvo što mi je tada sinulo bilo je –pa nisam valjda toliki papak da mi je deda uvalio ukradena kola. Ceo naš dalji razgovor vodio se oko mog prodavca:da li ste ga znali od ranije,da li ste ga posle videli, šta vam je pričao?Ipak, imao sam utisak da o njemu mnogo više znaju od mene. I to ne samo od pre mesec dana kada je prodao kola. Na vratima sam ih pitao zašto ih toliko interesuje taj starac. Rekli su mi: „Sumnjamo da je učestvovao u ratnim zločinima.”
Eto, to je ta priča.
Posle skoro dvadeset godina od ove transakcije,svetske agencije su prenele: „Osumnjičeni za ratne zločine Laslo Čatari (97) danas je uhapšen u Budimpešti, zbog optužnice za saučesništvo u ubistvu 15.700 Jevreja tokom Drugog svetskog rata.”
Miloš Čolić
objavljeno: 24.07.2012
