Izvor: Politika, 08.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dame za najteže slučajeve
Fascikla puna apela i pisama u kojima dugo upozoravaju da nema dovoljno sestara, dobre opreme za životno ugrožene bolesnike
Pet žena, anesteziologa u beogradskom Urgentnom centru, ustanovi u koju svi putevi vode kada se dogode velike nesreće i krvavi obračuni, nisu mnogo objašnjavale kakav je posao lekara ove specijalnosti. Rekle su kratko – težak! Načelnica Odeljenja za intenzivno lečenje docent dr Vesna Bumbaširević, u Urgentnom centru od osnivanja, znači dvadeset >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godina, dodaje da nije važno što je posao težak, jer im je posle uspešno obavljenog posla dovoljan i osmeh i "hvala" od pacijenta što im daje snagu da pruže maksimum.
Ni dr Vesna Bukumirović, doktor nauke, takođe anesteziolog u Urgentnom centru od osnivanja, ne žali se na posao, iako joj je u sećanju dramatično dežurstvo od prošle subote, kada je sama, od ponoći do jutra vodila borbu za život bolesnika koji je sa ORL klinike stigao u kritičnom stanju, kojeg je Institut za plućne bolesti odbio, a ona sa kolegama hirurzima vratila u život. Žali se, međutim, na to što nema bolje uslove za rad i mogućnost da pacijentu garantuje ono najvažnije – bezbednost u svakom času.
Uz pomoć štapa i kanapa
Za dr Žanetu Terziski, anesteziologija je najlepša grana medicine, iako se svakoga puta kada uđe u šok sobu iznervira što jedna sestra brine o četiri pacijenta umesto o jednom, što je propisani standard. Ili, što u Beogradu ne postoji nijedna ustanova kojoj bi u gluvo doba noći poslala teško obolelog pacijenta, kada su monitori zauzeti. Za mlađanu, novoprimljenu dr Svetlanu Brkić, kliničkog lekara, posao anesteziologa još uvek je strast, iako prepričava kako je letos na 40 stepeni drhtala od nervoze i straha kada je u poluispravnim bolničkim kolima, u kojima je bilo 60 stepeni, bez boca sa kiseonikom i opreme, vodila pacijenta bez svesti na skener na Neurohiruršku kliniku, jer je onaj u Urgentnom bio pokvaren. Često se ovde, kaže mlada doktorka, "vodi borba za život uz pomoć štapa i kanapa", a "ako se nešto dogodi, krivac ću biti ja!"
Za anesteziologe se zna da im je prvenstveno mesto u operacionoj sali, gde bdiju nad vitalnim funkcijama životno ugroženih pacijenata, a onda to nastavljaju da rade i na odeljenjima intenzivne nege u trenutku pogoršanja stanja bolesnika.
Za anesteziologe još važi pravilo da su lekari iz senke: ćute i rade! Šta je onda nateralo grupu lekarki da se obrate medijima i javnosti?
– Nismo imale ni potrebe ni razloga da se mnogo pojavljujemo u medijima i pričamo o našim uspesima, jer za to nemamo vremena. Ali u poslednje vreme rezultate koje ostvarujemo u lečenju umanjuju neadekvatni uslovi i nadležne smo molili da nam pomognu – kaže dr Vesna Bumbaširević, pokazujući fasciklu punu pisama i molbi da ih neko od odgovornih poseti i uveri se na licu mesta kako im je potrebno više anesteziologa, više medicinskih sestara, bolja oprema.
Poslednja linija fronta
Doktorke, kažu uglas, samo žele da skrenu pažnju na uslove u kojima rade, ali i da izraze revolt zato što se lekari anesteziolozi često okrivljuju za nečiju smrt, pri čemu se zaboravlja da u Urgentni centar stižu najteži bolesnici iz cele Srbije.
– Molimo nadležne da nam pomognu. Potrebna su sistemska rešenja, a bezbednijim sistemom će se prevazići problemi. Mi nijednog teškog pacijenta ne možemo da pošaljemo dalje, jer u Urgentni centar stižu pacijenti, koji prođu nekoliko ustanova i u takvom su stanju da ne bi preživeli transport. Zato je važno da u našem centru postoje bezbedni uslovi i mogućnost da se pogoršanja, koja su moguća u svakoj fazi teške bolesti, prepoznaju na vreme, a vreme ima kod nas najveći značaj za dobar ishod lečenja – objašnjava doktorka Bumbaširević.
Dr Milena Pandurović kaže da je teško raditi pod pritiskom rodbine pacijenata, ali i pod teretom da ste poslednja linija fronta. Stižu najteži, najkomplikovaniji slučajevi... Dežurstva su maksimalno napeta, na sreću što u Urgentnom centru postoje uigrani timovi...
Ulažu, kaže, maksimalno znanje, napor da stabilizuju pacijenta, a onda nema dovoljno sestara da se o spasenom brinu. Posle je teško objašnjavati zašto se nešto iskomplikovalo, a doktorke kažu da je došlo dotle da neki lekari izbegavaju da stave svoj pečat na izveštaj da kasnije ne bi bili prozivani. Odavno nisu čule da je neki lekar pohvaljen, a svakodnevno u pojedinim medijima osvanu neosnovani, negativni, senzacionalni naslovi, u kojima se često lekari okrivljuju bez dokaza. Kada je nedavno bio upucan poznati grudni hirurg, niko nije reagovao na skaredne i skandalozne naslove i napise.
Telefon kao da ima trudove
Doktorka Žaneta Terziski kaže da se zna da je Urgentni centar "poslednja stanica" za sve upucane, za one koji stižu posle saobraćajki, za sve komplikovane slučajeve iz unutrašnjosti ili sa drugih beogradskih klinika.
– I, kada stignu u Urgentni centar, da li onda treba da se sklanjam od teških pacijenata, da bežim od najkomplikovanijih slučajeva ? Mi nikoga ne vraćamo, ali mora da se zna da radimo u uslovima koji ne odgovaraju propisanim standardima – kaže doktorka Terziski.
Za ove dame se ne može reći da mnogo pričaju. Razgovor sa pet doktorki trajao je kraće od sat vremena, a stalno je bio prekidan telefonskim pozivima, konsultacijama, pitanjima, dogovorima za sutrašnji dan. Milena Pandurović kaže da među sobom imaju običaj da kažu da telefon zvoni kao da ima trudove, na tri minuta.
Olivera Popović
[objavljeno: 08.11.2006.]
