Izvor: Politika, 30.Mar.2015, 08:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da sam mogao da biram, živeo bih u Srbiji
Đek Marinaj za „Politiku” priča zašto je morao da beži iz Albanije i kako su mu Srbi pomogli kada je stigao kao izbeglica
Srbiju sam zavoleo kao mladić, jer sam u njoj našao utočište kada mi je bilo najteže. Zbog toga knjigu pesama posvećujem ovoj zemlji i mojim prijateljima Srbima koji su bili uz mene i pomagali mi, počinje za „Politiku” svoju ispovest doktor filozofije, profesor i književnik Đek Marinaj, Albanac koji više od četvrt veka živi u Americi. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
A njegova životna drama počela je kada je kao dvadesetpetogodišnji novinar 1990. godine, radeći u albanskom gradu Škodra, objavio pesmu u časopisu „Drita” (Zora). U to vreme u Albaniji se, kaže, živelo teško, stege komunizma su bile izuzetno čvrste, a režim koji je nametnuo Enver Hodža, iako tada već bilo prošlo pet godina od njegove smrti, bio je i dalje izrazito jak.
Pesmom „Konji” Đek je izrazio svoj revolt prema tadašnjem sistemu i komunizmu, ali ni sanjao nije koliko će ona postati popularna.
– Časopis je „nestao” sa kioska u roku od dva sata, ljudi su pisali moje stihove na salvetama koje su išle od ruke do ruke, prolaznici su me tapšali i bodrili. Bio sam mlad, revoltiran režimom. To popodne pošto je sav tiraž „Drite” rasprodat, sedeo sam u restoranu i ručao. Prišao mi je čovek i čestitao na pesmi. „Vi baš ne volite komunizam”, dodao je. „Pesma je o životinjama”, odgovorio sam, „mnogo ih volim naročito konje”. Ironično se nasmejao, a onda se predstavio: bio je pripadnik specijalnih policijskih snaga i napomenuo – da ujutru dođem na razgovor – priča Marinaj.
Bio je svestan ogromne opasnosti u kojoj se našao: ljudi su u ovom komunističkom režimu, kaže, jednostavno nestajali. Odluku je doneo u trenutku: sačekao je da padne mrak, pokupio nekoliko knjiga i ćebe, pozdravio se sa porodicom i uputio kroz šume ka granici sa tadašnjom Jugoslavijom. Noću ju je prešao ilegalnim kanalima i našao se u Crnoj Gori. Bežao je, kaže, da sačuva život.
– Stigao sam do nekog sela i tamo su me meštani uputili u vojni garnizon. Ispitivali su me, ali bili su izrazito blagi, odredili mi pritvor od 14 dana, koliko se dobijalo za ilegalni prelazak granice, a da mi ni lisice nisu stavili na ruke – seća se naš sagovornik.
Iz Crne Gore stigao je u Srbiju, i to u Padinsku Skelu gde je bio kamp za izbeglice. Tamo je proveo dva meseca. Noću je spavao u prihvatnom centru ili kod meštana koji su mu svoja vrata širom otvorili. Danju je radio za nadnicu na poljima, brao kukuruz...
– Radio sam sve što su mi nudili da bih se prehranio. Imao sam dugu kosu, jer nisam stizao da se ošišam, bio sam u staroj odeći, ali nikada me niko u Srbiji nije gledao sa podozrenjem, već naprotiv sa poštovanjem i željom da pomogne. Sva moja očekivanja u vezi sa vašom zemljom daleko su nadmašena – ističe Marinaj.
Iz Padinske Skele prešao je u prihvatni centar smešten u podnožju Avale. Tamo je proveo šest, sedam meseci. Radio je tokom dana za nadnicu i stekao prijatelje Srbe – za ceo život. I danas su nerazdvojni iako ih dele kontinenti.
– Da sam mogao da biram – ostao bih u Srbiji. Ali nisam: rečeno mi je da mogu da apliciram samo za dve zemlje – Ameriku i Kanadu. Izabrao sam Ameriku. Kada sam odlazio moji prijatelji su mi dali novac da se snađem – priča Marinaj.
Kada je stigao u „obećanu zemlju” nije znao ni reč engleskog. Samo albanski i delom srpski. Tražio je u hotelu „nekoga iz Evrope” u nadi da će moći da se sporazume. Uputili su ga na radnicu u hotelu – Dušicu.
– Bio sam presrećan kada sam je upoznao – Srpkinja iz Rumunije, znala je vaš jezik i mogao sam da joj čitam, pričam... Ubrzo se rodila ljubav, venčali smo se posle tri meseca. Mojoj sreći nije bilo kraja: bio sam zaljubljen u Dušicu, divnu ženu i uz to Srpkinju – sa osmehom priča Đek.
Život u Americi nije bio lak, nastavio je školovanje uz obavezan rad, magistrirao je, zatim i doktorirao. Književnost je ostala njegova velika ljubav, izdao je više knjiga pesama. Danas je profesor engleskog i komunikacija na univerzitetu u Dalasu i u svojoj klasi, kaže, uvek ima i po nekoliko studenata iz Srbije. Svojim đacima govori o Srbiji, u program je uključio i naše književnike o čijim knjigama priča sa oduševljenjem. Pitamo ga kako žive u Americi: „Supruga Dušica radi kao bolničarka sa najtežim bolesnicima, živimo skromno, ali smo srećni i okruženi velikim brojem prijatelja, među kojima ima mnogo Srba.”
Ni 25 godina pošto je napustio našu zemlju nije je zaboravio. Kad god može dođe u posetu. Kao i ovih dana. Razgovaramo dok Marinaj čeka svoje beogradske prijatelje. Češće je u Srbiji nego u Albaniji, zemlji u kojoj se rodio. U rodno mesto išao je tri puta u poslednje dve i po decenije, a u našu zemlju bar duplo češće. A kad ne može da dođe, u Americi prati sva zbivanja o Srbiji. Najviše voli fudbal i prati naše timove. Nije ni čudo, kaže, što toliko voli srpski fudbal, jer supruga Dušica je rođaka rumunskog fudbalera srpskog porekla Miodraga Belodedića.
– Kada bih morao Srbiju da opišem u nekoliko rečenica, rekao bih: ako dolazite u ovu zemlju sa poštenim namerama i želite da radite – u Srbiji ćete dobiti samo dobro. Ako tražite nevolje – naći ćete ih – kaže Marinaj.
Bio je uz nas i ratnih, devedesetih godina, pričao je u Americi da nije istina ono što se govori u medijima o Srbima – ljudima koji samo stvaraju nevolje, kako su nas predstavljali u američkoj javnosti.
– Imam srećan život u Americi, ali puno puta pomislim da ga ne bih imao da nije bilo Srba koji su mi pomogli. Moj život je mogao da se završi u Albaniji te 1990. baš kao što je stradao moj prijatelj koji je kao dvadesetjednogodišnjak, samo šest meseci pre mog bega, pokušao da napusti domovinu. Ubijen je – s tugom se seća Marinaj.
----------------------------------
Na naslovnici knjige – Avalski toranj
U posveti na prvoj strani knjige pesama „Dolazim da pozelenim”, koju je nedavno izdalo Udruženje književnika Srbije, Đek Marinaj je napisao posvetu svojim prijateljima Srbima koji su mu pomogli pre četvrt veka. Za naslovnu stranu knjige namerno je izabrao – Avalski toranj, u znak sećanja na sve ono što je doživeo u Srbiji i na – Avali.
– Ova knjiga mi je veoma važna, njom na skroman način želim da kažem Srbiji hvala za sve što sam u vašoj zemlji lepo doživeo: pomogli ste mi kada mi je bilo najpotrebnije – kaže Marinaj.
Dejana Ivanović
objavljeno: 30.03.2015.
