Izvor: Politika, 22.Sep.2014, 10:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da matura ponovo bude kruna školovanja
Kako je u posleratnim godinama izgledala srpska škola, seća se Zora Čavić Ilić, legenda među prevodiocima
Bilo je to vreme kada je nastavnički poziv bio poštovan, naročito ako neko kaže da je seoski učitelj. Škole su bile odlične, nije moglo da se dogodi da neko opsuje ili udari nastavnika. Knjige su bile jeftine i nisu se štampale svaki čas, a kecelje smo nosili do mature. Na maloj je retko ko padao, ali na velikoj maturi u komisiji su bili najstroži profesori, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << to je bila kruna dugog školovanja.
Ovo za naš list priča Zora Čavić Ilić, legenda među prevodiocima Radio-televizije Srbije, ali i nekadašnje Jugoslavije, koja je doprinela stvaranju onog starog dobrog obrazovnog programa na koji smo gotovo i zaboravili. Govori ruski, nemački, engleski, italijanski, pa se često dogodi da tokom razgovora misao izgovori na nekom od tih jezika. Iako je u penziji od pada Miloševića, i dalje aktivno prevodi, pa je nad knjigom često zatekne zora. Potiče iz stare beogradske diplomatske porodice (a može da nabroji do pet kolena unazad), čiji su preci u Srpskoj enciklopediji, poliglote, mecene, patriote, nosioci Karađorđeve zvezde, Srebrnog ordena Miloša Obilića, Legije časti... Oči joj zasuze kad se seti kako su je jednom prilikom predstavili kao praunuku Save Antonovića, jednog od najpoštenijih ljudi stare Srbije.
Dok gledamo gde ćemo da sednemo, jer su gotovo sve površine u stanu na Vračaru prekrivene prevodima, knjigama, slikama, časopisima i požutelim isečcima iz novina, Zora gostima kuva kafu i čaj od đumbira. Sve je u ovoj kući neobično, od akvarela na zidu, stolice iz Venecije iz 17. veka i mačke Babete, čiji se „dečko” zove Jasuši Akaši, pa do prstena i ogrlice sa simbolom hipi pokreta koje Zora i danas, u 77. godini, s ponosom nosi.
Udavala se dva puta, prvo za glumca Dejana Čavića, s kojim ima ćerku Dušku, novinarku, a drugi put za doktora Vladu Ilića, nekadašnjeg direktora Infektivne klinike.
Prevodeći, upoznala je mnoge slavne ličnosti, predsednike i glumačke zvezde, ali i dalje govori „da je proputovala mnogo, ali nikad dovoljno”. U svojoj zbirci ima potpisane fotografije Vivijan Li, Lorensa Olivijea, Pola Skofilda…, a od indonežanskog predsednika Sukarna dobila je set srebrnih kašičica.
Vraćamo se na priče iz detinjstva i pitamo je kako su se posle rata upisivale škole. Po teritoriji, odgovara. Išli ste u onu školu koja je bila najbliža vašoj kući, nije bilo švrljanja posle časova.
– Imali smo velike učionice, svetle, s ogromnim prozorima i skamijama. U školu smo nosili tablicu s križuljom i sunđerom, nismo imali hemijske olovke kao danas. Prva hemijska je bila od američkog vojnika. Insistiralo se na pisanju, učili smo pesmice napamet, pevali u horu, učili su nas da zakrpimo čarapu i ušijemo dugme. Zadatke smo radili kod kuće, tamo su nam i knjige stajale, a roditelji su nam čitali. Retko ko je znao da piše pre polaska u školu, jer tome škola služi – priča Zora i nabraja imena nekadašnjih drugara i drugarica, učitelja i učiteljica. O svakom od njih mogla bi knjigu da napiše.
Na pitanje koji su joj bili omiljeni predmeti kaže – svi, osim računa. Kecelje u crnoj boji, s belim kragnama, bile su obavezne i nosile se sve do mature. Iako je ideja bila da đaci izgledaju kao jedan, ipak je materijal od kojeg je sačinjena kecelja ili kragna odavao socijalno poreklo učenika.
– Posle trećeg razreda gimnazije, sa 13, 14 godina, polagala se mala matura. Tada sam išla u Petu žensku gimnaziju. Maturu nisu polagali samo oni đaci koji su imali sve petice, a ja sam imala četiri četvorke. Prvo se polagao pismeni deo – srpski, matematika i ruski, a onda se išlo na usmeni ispit, pred komisijom od tri profesora. Za razliku od velike, na maloj maturi se retko padalo – seća se Zora tih godina.
Nastavnici su bili vrlo brižni, iako na distanci, roditelji su bili pozivani u školu svaki čas, a prosvetne vlasti su tačno znale ko je kakav nastavnik.
Posle male mature đaci su mogli da upisuju stručnu školu, a Zora je upisala Drugu žensku gimnaziju. U školi je učila i ruski i engleski, a ostalo joj je u sećanju da su za fizičko imali veliku i dobro opremljenu salu, kao na DIF-u.
– Velika matura se polagala sa 17, 18 godina i, iako je za nas to bio veliki stres, sve smo jedva čekale – neke da bi se udale, druge da bi otišle na fakultet. To je bila kruna ozbiljnog školovanja. U komisiji su bili najstroži i najsavesniji profesori i, bogme, bilo je padanja. I tada se išlo na pripreme, uzimali su se privatni časovi za predmete koji su bauk, ali ne u obimu kakav je danas – priča naša sagovornica.
Na velikoj maturi pisao se esej iz srpskog jezika i književnosti na najmanje četiri stranice, đak je mogao da bira između četiri teme. Radio se i prevod teksta iz stranog jezika i rešavao test s popunjavanjem delova rečenica koje nedostaju, a iz matematike su se rešavala tri-četiri „užasno teška” zadatka. Uz ova tri predmeta, koje su đaci polagali pismeno, usmeno se odgovaralo i iz istorije i fizike.
– Bile smo dobra generacija, većina devojaka je otišla na fakultet, za koji se polagao i prijemni ispit. Na anglistici nas je bilo kao žutih mrava, a ostalo je upamćeno da su nam predavali najbolji i najopasniji profesori anglistike. Učili smo čak i geologiju s petrografijom – priča Zora dok ustaje da potraži školska svedočanstva, uz koja se dobijala i knjiga na poklon.
Kaže da ne može stalno da se eksperimentiše, jer onda opada nivo i nastavnika i školovanja. O ministru Verbiću nema mišljenje, osim da interesantno izgleda (jer moraš s čovekom prvo da razgovaraš, i to nekoliko puta), ali mu savetuje da preradi programe, da se ne štampaju stalno novi udžbenici i da se higijena i psihologija uvedu u škole.
– Nekada se nije svako „hvatao noža”. Sada su velike slobode i veliki pad opšteg obrazovanja i korisne informisanosti. Za to je krivo usmereno školstvo – trebalo je čuvati stručne škole i gimnazije, čuvati kao uzor modele francuske, nemačke i škole carske Rusije, a ne praviti eksperimente, jer se tu onda otvara prostor za površnost i hvatanje krivina – poručuje onima koji žele da čuju Zora Čavić Ilić.
Sandra Gucijan
objavljeno: 22.09.2014
.jpg)
