Izvor: Politika, 30.Jan.2013, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li je drugo stanje postalo bolest
Svake godine u Srbiji je oko 20.000 žena na bolovanju zbog trudnoće,a godišnje se obavi 70.000 porođaja.– Rađaju kasnije i beže od stresa
Da li je „drugo stanje”, kako je narod odavno nazvao period u kojem žena čeka prinovu, u Srbiji postalo – bolest? Na ovakav zaključak mogao bi nas navesti broj bolovanja: 12.500 trudnica bilo je na bolovanju tokom prvih šest meseci prošle godine i približno isti broj do kraja godine. Prema podacima Republičkog fonda za zdravstveno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << osiguranje (RFZO), samo dve dijagnoze, odnosno šifre bolovanja: krvarenje u početku trudnoće kod 28,3 odsto žena i kontrola trudnoće 4,77 odsto, čini 33 odsto svih ukupnih bolovanja. Na trećem mestu bolovanja dužih od 30 dana tek je bio bol u leđima, koji je svuda u svetu na prvom mestu.
U Srbiji se godišnje obavi oko 70.000 porođaja, dok čak oko 20.000 trudnica otvara bolovanje. Žena koja se nedavno porodila u 61. godini, posao stomatologa radila je i u osmom mesecu trudnoće, kao što je redovno išla i na specijalizaciju, dok mnoge duplo mlađe žene već od trećeg meseca trudnoće prestaju sa radom.
Profesor dr Željko Miković, načelnik Odeljenja visokorizičnih trudnoća u Ginekološko-akušerskoj klinci u Beogradu za „Politiku”, kaže kako ima opravdanja za ovako veliki broj bolovanja trudnica.
– Prvo dete danas žena rađa 10 godina kasnije u odnosu na pre na primer tri decenije, a priroda nije promenila strukturu i biologiju rađanja. Samim tim što starije žene rađaju imamo i mnogo više hroničnih bolesti. Osim toga puno trudnoća je ostvareno pomoću vantelesne oplodnje. Takođe, imamo naciju koja je bolesnija, gojaznija, sa više hroničnih bolesti u mlađim godinama, što je posledica promenjenog načina života u poslednjih 30 godina – kaže naš sagovornik.
Po rečima ovog ginekologa, došlo se do saznanja da se mnoge komplikacije u trudnoći javljaju kod žena kod kojih ne mogu da se prepoznaju faktori rizika: ona u svojoj zdravstvenoj istoriji nema spontane pobačaje, prevremene porođaje, visok pritisak, krvarenja, vidljive infekcije, a ipak dolazi do prevremenog porođaja ili pojave visokog krvnog pritiska (preklampsije) pred sam kraj trudnoće. Komplikacije u trudnoći se ne javljaju samo kod onih žena kod kojih se prepoznaju faktori rizika, nego i kod onih bez vidljivih znakova upozorenja.
– U odnosu na pre 20 ili 30 godina, stres je danas veći, kao tekovina modernog doba. Žena je izjednačena sa muškarcem kada je reč o poslu, ne živi se više skromno i oskudno, a mi živimo u hroničnom stresu, dok se od žene očekuje da u stresu živi i tokom trudnoće. Da bi izbegla stres, ona bira bolovanje. Kod žena postoji iskonska potreba da dete koje nosi zaštiti i donese na svet – smatra ovaj lekar.
Mirovanje se, po objašnjenju dr Mikovića, zaista smatra načinom prevencije pomenutih komplikacija.
– U zemljama sveta, od SAD do Senegala, 15 odsto svih žena pobaci do 20 nedelje trudnoće, a prevremeni porođaj dogodi se kod još 10 odsto porodilja. Žena koja kasno rađa i koja je svesna da njen biološki sat izmiče, hoće da spreči sve eventualne komplikacije. I dalje se kasnom trudnoćom smatra svaka trudnoća posle 35 godine, ali ranije je bilo svega pet procenata takvih trudnoća, a danas ih je 25 odsto – dodaje naš sagovornik.
On navodi i mere koje bi društvo i zdravstvo mogli da učine, a koje bi kao rezultat imale manju stopu bolovanja. To su bolja, ranija i češća zaštita pre porođaja, mogućnost da trudnice stupe u kontakt sa zdravstvenim radnikom već u prvom mesecu trudnoće, da se pouče o rizicima u trudnoći, da dobiju slobodan dan na poslu za svaku kontrolu…
– Dešava se da žena dođe na porođaj, a da prethodno nije bila nijednom pregledana, ali ima i onih koje su i po 10 puta bile na ulatrazvuku. Rizična trudnoća bi trebalo da se kontroliše jednom mesečno, po potrebi i češće, dok trudnica koja nije pod rizikom može za devet meseci da prođe tri ili četiri kontrole – kaže naš sagovornik.
Sve je veći broj trudnica koje piju lekove ili prolaze kroz mnoge testove i dijagnostičke procedure. Da li je to zaista neophodno, ili je ovde reč o koristi koju od toga imaju lekari i farmaceutska industrija?
– Upotreba lekova je omogućila mnogim ženama koje nisu imale nikakvu šansu za potomstvom da ipak rode. Dok nije bilo insulina ili transplantacije bubrega i dijalize, žena koja je imala šećernu bolest ili popuštanje rada bubrega, nije mogla da rodi. Postoji trend velike primene lekova zbog zaštite od mogućih komplikacija tokom trudnoće. Takođe i lekar koji preuzima odgovornost za njenu trudnoću želi da zaštiti i sebe i trudnicu. Žene često kažu „pobacila sam jer mi doktor nije dao lek ili zato što mi nije uradio carski rez”. Neki put su u pravu, ali mnogo češće nisu – navodi dr Miković.
---------------------------------------------------------------------------------
Odsustvo a ne bolovanje
U razvijenim evropskim zemljama, pa i u regionu, ne postoji praksa da se trudnicama daje bolovanje samo zato što su trudne. Na odsustvo odlaze žene pred kraj trudnoće ili posle porođaja, a dužina ovog odsustva razlikuje se od zemlje do zemlje.
Veliki broj trudnica koje idu na bolovanje u Srbiji je posledica toga što su se ranije bolovanja u toku trudnoće plaćala kao i ostala bolovanja: dobijale su 60 odsto vrednosti plate. Sa tim primanjima trudnice su jedva su sastavljale kraj s krajem, pa je, pod pritiskom javnosti, svesti o „beloj kugi” i imperativu da se budućim majkama pomogne, nađeno rešenje da razliku u primanju plaća lokalna samouprava.
Olivera Popović
objavljeno: 30.01.2013.
