Izvor: Danas, 12.Jan.2016, 12:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da Antigona piše upravi Vršca i Bačkog Jarka
Krajem 2015. godine, u kojoj je obeležena stota godina od nastanka Crnog kvadrata, slike Kazimira Maljeviča, razmišljam koji je događaj tog leta na mene ostavio najveći, najkristalniji utisak. Ne mogu da se opredelim za jedan, pa sam odabrao dva koja povezuju bačku varošicu Bački Jarak i banatsku varoš Vršac.
Razmišljam o tome kao pisac jer sam samo umetnik. Nisam političar, ni psihijatar, ni pastir, ni prodavac, niti kupac magle. Upinjem se da shvatim zbog čega tragična >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << i za mnoge bolna mesta u pomenutim mestima nisu obeležena bar malim krstovima, pošto su tamo pokopani hrišćani. I što nije na tim prostorima izgovorena nijedna zvanična reč vlasti ove države. Mada Nemci, potomci stradalih i pokopanih ljudi, godinama pokušavaju da podignu spomen-krstove i pod njima polože cveće. Na grobove koji čine baštu šarenu od divljeg bilja.
Prvi događaj zbio se u Bačkom Jarku u subotu šesnaestog maja, kada je iz Nemačke velika grupa Donaušvaba, kojima su Jarak i okolina prvi zavičaj, došla na osveštenje spomen-krsta na mestu gde se nalazio sabirni lager, prema programu utvrđenom krajem prethodne godine. Od obećanja lokalne samouprave nije bilo ništa. Održana je improvizovana svečanost sećanja na tragične godine u logoru za istrebljenje ljudi. Bio sam prisutan i pomislio da li novi stanovnici Bačkog Jarka imaju srca, vredi li da se o tome napiše esej. Posle podnevnog programa, koji je usledio po srdačnom prijemu priređenom u čast gostiju Donaušvaba u zgradi mesne zajednice, gosti i domaćini su otišli u restoran na zajednički ručak i tihe razgovore za stolovima sa belim stolnjacima.
Drugi događaj odigrao se, ne baš kao u filmu, u Vršcu u ponedeljak devetnaestog oktobra kada je iz Beča autobus dovezao četrdeset vršačkih Donaušvaba, Austrijanaca i Nemaca. Gosti su se smestili u hotel "Srbija". Tog ponedeljka planirano je da stari Vrščani, rođeni u lepoj varoši, posete Gradsku kuću i sa predstavnicima lokalne samouprave razgovaraju o spomen-krstu na Šinteraju, o čemu se govori više od decenije. U Opštinu je primljen samo slikar Robert Hamerštil, počasni građanin Vršca. Ostalima je suvo, i svirepo, rečeno da nisu u programu, pa nisu ni ušli u Gradsku kuću, središte njihovog prvog zavičaja i u kojoj tog nelagodnog dana nisu dobili ni čašu vode. Posle toga su u Gradskoj biblioteci razgledali odeljenje nemačke knjige sa više do 30.000 naslova, i ćutali o skandaloznom neprijemu u Gradskoj kući. Pitao sam gosta Antona Hoka, ne znajući šta se tamo desilo, kako je bilo u Kući. Izgovorio je samo: "Loše". Postideo sam se mada nikakvu odgovornost ne snosim. Mislio sam, nije samo reč "Šinteraj" zabranjena u Gradskoj kući, kao i razgovori o masovnim grobnicama tamo, nego i ulazak starih Vrščana pod njen krov.
Oni nemaju srca, kazao je jedan mladi čovek. I dodao, ne šaleći se: "Možda Antigona treba da napiše molbu opštinskoj upravi da se izda građevinska dozvola za podizanje spomen-krsta na Šinteraju, ili Sofoklova sen." Vršac je čudna varoš. Guši se u mnogim pričama i legendama. Kao da je zastakljena polica za knjige. Sofoklova Antigona bi mogla da napiše sitno pismo i upravi Bačkog Jarka. Da se umrli ljudski sahrane i tajne grobnice obeleže. Tog oktobarskog ponedeljka uveče gosti i domaćini razgovarali su u Tački susretanja, u Zmaj Jovinoj ulici broj šesnaest, o spomen-krstu na vršačkom Šinteraju. I, kome treba slati pisma.
Te večeri naši Nemci su dobili više od čaše vode. To ih nije utešilo. Crni kvadrat na beloj osnovi. Više od sedamdeset godina, skoro vek.
