Izvor: Kurir, 29.Apr.2010, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DA MI ŽIVI, ŽIVI RAD!
Ako nemate posao, nećete imati ni pare. Ako imate pare, imaćete i posao. Pa, kako da ih zaradim kad nemam posao?! Zvuči vam blesavo?! Nije logično? E pa, ovo je Srbija!
U Srbiji - shvatite to kako hoćete - postoji jedno pravilo koje u normalnim zemljama nije na snazi. A ono glasi: ako nemate pare, ne možete ni da se zaposlite!
E, to je ona blesavost i ona nelogičnost sa početka teksta. Računica je prosta. Uz jaku vezu, za posao u dobrostojećoj državnoj firmi potrebno >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << vam je i nekoliko somića evra.
Probao sam da nađem posao. Izgubio sam mesec dana i evo šta sam našao...
Pošto nemam kombinaciju u javnim institucijama, odlučio sam da pred Praznik rada čitaocima Kurira pokažem (ako oni to već i sami ne znaju) kako se posao traži preko oglasa.
Eeeeeh...
Odmah da vam kažem, u oglasima je mrka kapa.
U osamdeset odsto slučajeva „poslodavci“ traže po neku hiljadarku za popunjavanje obrazaca, obuku, kratki kurs... A posao? E, za šljaku će me pozvati jednog lepog dana. Ali samo ukoliko još uvek budu na onom istom broju telefona i prostorijama u kojima im ostaviš novac.
Rad u kući
Idealna kućna zanimacija od koje mogu da se zarade lepe pare, kažu poslodavci. Sediš kod svoje kuće, čuvaš decu (ili ih pošalješ negde), spremaš ručak i sastavljaš raznorazne drangulije. Pri tom, koliko stvarčica sklopiš, toliko novca zaradiš. Međutim, i ovde sam naišao na caku.
Priča ide ovako. Dođeš u „kompaniju“ i tamo se dogovoriš o svemu sa gazdama, daš i ličnu kartu i te neke papire koje traže i... i to je to. Dobro, ima i članarina, od 500 do 1.500 dinara, a zatim zadužiš robu.
- Znači, sad uzmem ovaj materijal i idem kući da sklapam?
- Mladiću, samo trenutak! Za robu koju ste zadužili moraćete da uplatite depozit - ciknu na mene atraktivna sekretarica.
- Čekajte, pa to uopšte niste pomenuli.
- Znam, ali nije to ništa, sitnica... Simbolična dva dinara po komadu. Vi ste zadužili 3.000 hemijskih olovaka, što iznosi 6.000 dinara. Znate, moramo da se obezbedimo od pokvarenih ljudi.
- Čekajte, bre, pa sve ove olovke ne vrede toliko! Mislim...
- Gospodine, takva su pravila i ja vam tu ne mogu pomoći.
Ne tražim da me neko kreditira za ove pare, ovo ne bih ni hteo da radim!
Fizikalija na građevini
E, ovo je moj teren! Jak sam kao bik, a ovde niko neće ni da ti traži kintu da te zaposli! A ni veza ti neka ne treba.
Doduše, sve ostalo je... plastično rečeno, teško. Nije nimalo lako fizikalisati osam, deset, pa i dvanaest sati dnevno, ali zato je mesečna plata u rangu polovine zarade poslanika u parlamentu.
Odem na lice mesta, pitam jednog što liči na preduzimača i za pet minuta se dogovorim sa čovekom. Posle mi neki majstori viču kako ni ovde nema para, u poslednje vreme slabo se gradi, pa je i posla manje...
- Druže, nema tu neke velike filozofije - kaže mi taj brka. - Radno vreme ti je od sedam ujutro pa do pet po podne, a dnevnica je dva’est evra. Imaš dve pauze od po dva’es’ minuta i to je to. Ako hoćeš da radiš, dođi sutra ujutro i krećemo. I, molim te, bez puno zapitkivanja i hvatanja krivina, jer ćeš brzo da letiš odavde.
Ovim putem se izvinjavam Brki, jer se ujutro nisam ni pojavio na poslu. Ako čita Kurir, znaće i zašto. Brko, izvini!
Agent za prodaju nekretnina
Kažu, idealan posao za mlade i ambiciozne. Sav sam takav! Pozovem telefonom jednu agenciju, traže mladog i ambicioznog. Taj sam, ljudi! Ženska mi objašnjava, sva se istopila, mazi se preko telefona, priča mi kako je to i-zu-ze-tan posao, kako posla ima i previše, kako agenti fantastično zarađuju, kako.
Dobro, kad da dođem? Sutra.
Ja sutra tamo, a ono... Ni onog glasa, ni one zarade u najavi.
Traže mi da vidim ko sam, šta sam, odakle sam. Okej, sve sam to doneo, sve papire. I ličnu kartu, sve.
- Treba li još nešto? - pitam.
- Znate, u našoj agenciji postoji obuka i potrebno je da uplatite još 4.700 dinara. To vam možda deluje mnogo, ali verujte mi da će vam se višestruko isplatiti - kaže mi zanosna plavuša za radnim stolom.
I ja se zanesem! Pa, čoveče, mislim se, odakle mi još četiri hiljade i sedamsto?! Pa, ja sam došao da zaradim, a ne da plaćam! Ali oćutim. Sledeće pitanje, međutim, ne oćutim:
- Dobro, a šta mi garantuje da ću, kada prođem obuku, dobiti posao?
- Ako zaista želite ovaj posao, sigurno ćete uspešno završiti obuku, a mi sve mlade i ambiciozne ljude momentalno zapošljavamo.
- Znači, ništa?
- Nemojte tako. Pokušajte, pa će te videti i sami.
Evo, pokušaću ako me neko bude kreditirao sa četiri hiljade i sedamsto!
Deljenje letaka
Posao delioca letaka je veoma tražena šljaka čim nastupe topliji dani. Za ovu vrstu posla prijavljuju se pretežno mladi ljudi, kako bi skupili novac za letovanje, a neki i sastavili kraj s krajem. Mlad sam, tek sam napao tridesetu.
Poslodavci ti ne traže nikakva dokumenta, ne zanima ih ni tvoja stručna sprema, ništa, jedini uslov je da imaš manje od 50 godina i da izgledaš pristojno (vidi slike).
I prilikom ovog poduhvata posao sam dobio za manje od pet minuta. Ali! „Zbog velikog interesovanja, prvi radni dan ćemo ti pomeriti do daljeg, tačnije, dok se klijent ne javi za usluge deljenja promotivnog materijala.“ Tako mi je rekao gospodin poslodavac.
- Pazite, ovako... Radno vreme je prilično fleksibilno. Možete da radite 10 sati za celu dnevnicu ili pet časova za pola. Na vama je da odlučite šta vam odgovara - objasnio mi je.
- A kolika je puna dnevnica?
- Za 10 sati deljenja promotivnog materijala agencija plaća 10 evra. Stojite na mestu koje vam dodelimo ili sami odaberete i delite prolaznicima flajere. Cilj je da budete na mestu na kom je što veća gužva. I da znate, ljudi će vas nadgledati da ne bude zabušavanja. Neki su pokušali da nas prevare, pa smo morali da uvedemo strožu disciplinu.
- Kako da vas prevare?
- Lepo, brate... Dođe ujutro, uzme flajere i posle sat vremena deljenja baci ih u kantu i ode kući da spava ili svrati u kafanu! - reče mi menadžer delilaca promotivnog materijala. Tako mi se predstavio čovek.
Blago njemu, on ima posao. I zvanje. On je menadžer, a ja... Ja samo mogu da kažem - živeo Prvi maj!
Menadžer i saradnik prodaje
Prilično lep naziv za posao koji se na kraju ispostavi da je prodaja kojekakvih gluposti od vrata do vrata. Šljaka se sastoji od toga da vam pretpostavljeni napuni torbu meračima pritiska, hemijskim olovkama, supernoževima, digitronima...
Odem i na taj oglas.
Hm, nisam ni sanjao da će zapošljavanje na ovakvom radnom mestu biti prilično teško. Nakon nekoliko uobičajenih rečenica dotakli smo se suštine:
- Prve dve nedelje ćete raditi sa iskusnijim radnicima i tako steći potrebno iskustvo. U periodu učenja nećete dobijati novac, ali će vam to pomoći da otkrijete sve tajne posla. A to ne može da se plati - kazala mi je osoba koja se predstavila kao Verenica Vlasnika Preduzeća.
- Važi, a koja dokumenta su mi potrebna?
- Mi izbegavamo da potencijalne radnike opterećujemo birokratijom. Donesite ličnu kartu i još jedan dokument na uvid, a nakon toga ćemo popuniti dva formulara. To je sve!
- Ništa više?
- Simboličan iznos za učlanjenje u našu kompaniju, znate, troškovi prijave...
- Koliko tačno?
- Ovako, dve prijave po 500 dinara i godišnja članarina 2.000. Ukupno 3.000.
Narode, je l’ ima neko tri soma?! Samo za početak!
