Izvor: Politika, 15.Jun.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čuvari tradiciju skrivenih manjina
Istraživači Balkanološkog instituta SANU, uprkos nedostatku sredstava i podozrenju stanovništva, redovno obavljaju terenska istraživanja
Srbija je među retkim evropskim zemljama u kojoj je narodna, folklorna tradicija i danas živa na terenu i koja svoju nematerijalnu baštinu još uvek nije zaštitila kod Uneska. Ipak, stvari sada stoje bolje nego 2002. godine, na primer, kada su, prema podacima Balkanološkog instituta, terenska istraživanja, koja su nezaobilazan korak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ka proučavanju, očuvanju i zaštiti narodnog blaga, finansirana ličnim sredstvima, bez ikakve institucionalne finansijske podrške.
Uslovi rada za istraživače ovog instituta postaju bolji od 2006. godine kada je nabavljena digitalna oprema, fotoaparat i kamera i završena digitalizacija građe na kasetama. Tim istraživača sa Balkanološkog instituta SANU, sada je u mogućnosti da nekoliko puta godišnje obavi terenska istraživanja, što znači prikupljanje oko 20 sati materijala, beleženje tradicije, jezika, razgovor sa ljudima, slušanje priča i o običajima, ali i o tome kada je ko bio kod lekara i koje ga boljke muče. Profesorka dr Biljana Sikimić, viši naučni saradnik Balkanološkog instituta, iza koje je dugogodišnje iskustvo terenskog istraživanja, opisuje specifičnosti ovakvog naučnog rada. Na prvom mestu, ljudi znaju da budu veoma nepoverljivi, često mešaju istraživače sa novinarima, neretko im zatvaraju vrata.
– Imali smo mnogo teških situacija na terenu. Posle razgovora, na primer, sagovornica mi kaže ne želi da učestvuje u tome, traži mi traku i vi tada morate da uništite sav materijal koji ste do tada sa njom snimili. Razlozi mogu biti potpuno banalni, ali najčešće se tiču nekih detalja iz njihovog privatnog života ili pominjanje bilo koje konkretne osobe. Jedna žena mi je, na primer, na Kosovu, posle dva sata razgovora, zabranila da ga objavim samo zato što je pomenula svog zeta u negativnom kontekstu – priča prof. dr Sikimić.
U SAD i nekim zemljama zapadne Evrope, naučnik, pre nego što ode na teren, mora da dobije odobrenje komiteta koje utvrđuje etičnost istraživanja. Rad, takođe, podrazumeva obaveznu pisanu saglasnost sagovornika, a neretko i novčanu nadoknadu za to što je proveo nekoliko sati sa naučnicima. Kod nas, svega toga nema – materijalna sredstva teško pokrivaju i osnovne troškove, a kod sagovornika bilo kakvo potpisivanje dokumenata često izaziva prekid svake komunikacije. Profesorka Sikimić objašnjava da se umesto pisane, koristi uglavnom usmena saglasnost, snimljena na mediju kojim se razgovor beleži. Balkanološki institut ima svoju digitalnu bazu, dostupnu na mreži SANU, a izrađen je poseban Pravilnik za njeno korišćenje kojim se zabranjuje objavljivanje imena sagovornika, korišćenje građe u svrhe koje nisu naučne, publikovanje i umnožavanje, ustupanje trećim licima. Digitalna baza, za sada, ima više od 2.000 sati audio materijala, a tu su i fotografije, video-materijal, tekstovi.
– Mi se najvećim delom bavimo nečim što je na margini naučnog interesovanja, multietničkim zajednicama, manjinama Srbije – navodi Biljana Sikimić.
Ophod lazarica u Sirinićkoj župi, teferič u selu Zaostro, romska svadba u Zemunu i Borči, vašar u Petrovcu na Mlavi, tek je deo onoga što je zabeleženo i obrađeno od strane istraživača Balkanološkog instituta. Za njihov rad zanimljivo je bilo i selo Omoljica u južnom Banatu u kojem žive Srbi starosedeoci, Srbi iz severozapadne Srbije kolonizovani posle Drugog svetskog rata, Bosanci, malobrojna zajednica Rumuna i pravoslavnih Roma, nekoliko Nemaca, Banjaši iz severozapadne Srbije. Bavili su se i „skrivenim manjinama” – Bugarima katolicima Palćanima, Vlasima, Karavlasima. O jednoj „skrivenoj manjini”, Banjašima, priča nam i naša sagovornica.
– Okolno stanovništvo ih smatra Romima, a oni se izjašnjavaju kao Rumuni, govore, inače, različite dijalekte i specifični su za ovaj prostor. Jedna velika grupacija Banjaša živi u okolini Beograda, ali i u Marinkovoj bari. Moja procena je da ih ima oko 10.000, ali kažu da ih ima mnogo više. Postoji u Srbiji i jedno udruženje Jermena, a ja sam se neko vreme bavila malom grupom Čerkeza, koji su bili na Kosovu do 1999. godine, kada su iseljeni iz sela Gornje Stanovce u Rusiju. Ima jedna mala grupa Čerkeza u selu Miloševu kod Prištine i danas, a u Mamuši i Gnjilanu nekoliko stanovnika još uvek govori turski – ističe prof. dr Sikimić.
Jelena Čalija
objavljeno: 16.06.2011.
