Izvor: Politika, 22.Okt.2014, 10:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crveni tepih za ruske tenkove
Miša Mirković, reditelj i glumac, nekadašnji partizanski kurir, seća se prvog susreta sa prestonicom tokom borbi za oslobođenje od Nemaca
Kada su prva dva ruska tenka ulazila u Beograd, na put su im stale tri Beograđanke. Jedna je rukom zaustavila tenkove, a druge dve su prostrle crvene tepihe ispred njih želeći da ispolje neskrivenu radost zbog kraja okupacije pod kojom je prestonica bila. To je jedno od najupečatljivijih sećanja Mihaila Miše Mirkovića (84), tada trinaestogodišnjeg >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dečaka, koji je došao u glavni grad kao kurir generala Peka Dapčevića, pod čijom komandom je Beograd oslobođen.
– Trojica kurira, među kojima sam bio i ja, krenuli smo da obavimo svoje zadatke. Išli smo iz pravca Autokomande, sadašnjim Bulevarom Jugoslovenske armije. Kada su ruski tenkovi prešli preko crvenih tepiha, nismo mogli da verujemo. Vojnici su izašli i izljubili se sa narodom – počinje svoju priču naš sagovornik.
To je bio njegov prvi susret sa gradom u kojem će provesti ostatak svog života. Tri dana pre oslobođenja ranjen je kod palate „Albanija”. Na vrhu zgrade bilo je mitraljesko gnezdo iz kojeg su nemački vojnici imali pregled celih Terazija. Kada se sa pratnjom sklonio ispod zgrade, na njih su bačene dve bombe. Srećom, zakačio ga je samo geler. Seća se kako se general Dapčević sporečkao sa ruskim pukovnikom zahtevajući da ruski vojnici „kaćušama” nikako ne gađaju Spomenik neznanom junaku na Avali sa kojeg u Nemci kosili savezničke vojnike. Ipak su na kraju postigli sporazum i spomenik je sačuvan.
Oslobođenje Beograda veliki je datum, ističe naš sagovornik, koji je u tu čast odlučio da izrazi poštovanje svom nekadašnjem komandantu Peku Dapčeviću dajući mu čitulju u našim novinama.
Oca Miše Markovića, Vasu, ustaše su ubile i bacile u jamu na početku Drugog svetskog rata u rodnom selu Kruševica, kod Bugojna u centralnoj Bosni. Majka je ostala sama sa petoro dece, među kojima je najstariji bio Mihailo. Rešio je da se pridruži partizanskim trupama. Isprva su ga odbijali, bio je još dete, ali popustili su kada su čuli za stradanje njegovog oca od ustaškog noža.
– Bili smo u Bihaću, a najmlađe borce su sklonili od zime. Sa puškama, bombama i ratnom opremom postrojili su nas u dvorištu. Bio sam najmanji i svrstali su me u drugi red, ali baš meni su rekli da istupim. Bilo mi je krivo, nisam znao zašto me izdvajaju. Saopšteno mi je da idem da budem kurir čika Janku (Moša Pijade). Kada me video, zagrlio me i pitao kako se zovem. Sa osmehom je rekao da ime Mihailo ne priliči tako malom dečku. Tada sam postao Miša, to je ime pod kojim me svi znaju – seća se nekadašnji partizanski kurir koji je kasnije stekao zvanje glumca, reditelja i zamenika generalnog direktora RTS-a.
Krajem 1942. godine Miša je postao kurir Savi Kovačeviću, komandantu Pete proleterske crnogorske udarne brigade i Treće udarne divizije. Tokom bitke na Sutjesci, kada je Sava poginuo, ranjen je i mali Miša. Posle toga kod Peka Dapčevića, čiji je kurir bio do kraja rata, a zauvek su ostali nerazdvojni prijatelji.
– Peko mi je bio kao drugi otac. Svuda me je vodio sa sobom. Šalio se da se uz mene oseća sigurno jer gde god da krenemo svi gledaju u mene, u malenog dečaka sa bombama i mitraljezom, a na njega zaborave. Bio je poprilično strog. Naučio nas je disciplini, tačnosti i poštovanju saradnika. Kada smo se odmarali nekoliko dana, terao nas je da trčimo uz brdo. Zahvaljujući njemu završio sam Fakultet dramskih umetnosti. Govorio je da ne možemo da budemo prijatelji ako ne završim školu – seća se nekadašnji kurir Miša.
Tokom Drugog svetskog rata Miša je ranjen četiri puta, poslednji put 1945. godine na Sremskom frontu, najteže. Nastradale su mu noge i kuk. Ali, čim se malo oporavio, posle mesec i po dana, pobegao je iz bolnice i vratio se pod okrilje svog najdražeg komandanta, generala Dapčevića. Peko je, kako kaže, bio malo ljut na njega, ali ipak mu je dopustio da ostane uz njega do kraja rata.
– Pred kraj rata išli smo na sever Italije da se nađemo sa komandantom savezničkih snaga, svi su gledali u nas, najmlađe borce i kurire koji smo bili u pratnji naše delegacije. Bili smo prava atrakcija – kaže naš sagovornik.
Njegov ratni put zabeležen je na fotografijama koje je snimio između ostalih i jedan američki marinac koji se padobranom spustio u Crnu Goru. Miša Mirković je, inače, brinuo je o oborenim američkim pilotima koji su spas našli među partizanima, pa je osamdesetih godina gostovao u SAD. Povodom zasluga u Drugom svetskom ratu, odlikovali su ga nekadašnji predsednici SAD Ronald Regan, Rusije Boris Jeljcin i Ukrajine Viktor Janukovič. Nasuprot tome, srpske vlasti njegove zasluge ne smatraju toliko bitnim. Ipak, srećan je što je Peko Dapčević, vojskovođa pod čijom komandom je oslobođen Beograd, konačno, pre nekoliko dana, dobio svoju ulicu u prestonici. Jedan deo Kumodraške ulice na Voždovcu poneo je njegovo ime.
----------------------------------------------------
Glumio sam sebe
Miša Mirković (Foto R. Krstinić)
Svoj prvu filmsku rolu Miša Mirković imao je odmah po završetku Drugog svetskog rata u sovjetskom filmu „U planinama Jugoslavije”. „Glumio” je samog sebe. Snimajući film „Bakonja fra Brne”, u kojem je imao glavnu ulogu, upoznao je glumicu Milenu Vrsjakov, buduću Pekovu suprugu, u čijem upoznavanju je posredovao.
Jelena Popadić
objavljeno: 22.10.2014.
.jpg)
