Izvor: Blic, 25.Okt.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crni vrh za crne dane
Crni vrh za crne dane
Crni vrh, posle 5. oktobra, ne prestaje da izaziva pažnju javnosti. Kada je odmah posle 'srpske oktobarske revolucije' procurila vest da se Slobodan Milošević sa porodicom sklonio u ovaj kraj, mnogobrojni novinari i fotoreporteri pokušali su da dođu do bilo kakvih podataka o kompleksu koji se na Crnom vrhu gradio od 1995. godine. Međutim, osim slikanja spuštene rampe na prilazima Crnom vrhu i poneke rečenice koju su uspeli da iscede od podozrivih meštana >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i prolaznika, nije se saznalo mnogo više.
Crni vrh, kako mu ime kaže, jedan je od vrhova na obroncima planine Beljanice, sa ne mnogo impresivnom visinom - tek 1.027 metara. Do pre pet godina jedini turistički objekt bio je planinski dom zatvorenog tipa, sagrađen ispod samog vrha. Iako su ga u javnosti zvali 'Titova vila', on u njemu nikad nije boravio, ali su to nadoknađivali niži partijski službenici, uživajući u lovu i svemu što takav doživljaj prati. Ovaj kraj, posebno Brestovačka Banja, jeste mesto gde su mnogi poznati političari izgradili svoje vile, neko manju, neko veću: u banji se nalazi velika dvospratna porodična kuća Šainovića, a sam Nikola ima jednu manju vikendicu par kilometara pre banje. Tu je i vikendica-dvorac Milana Rodića, direktora JP 'Srbijašume', ali i nekih drugih poznatih ljudi koji se ne bave politikom.
Ni danas se ne zna ko i kada je doneo odluku da se na ovoj planini započne investicija vredna stotinak miliona dolara, i to u vreme kada je Srbiji nedostajalo svega - hleba, lekova, struje... Može biti da je, ohrabrena početnim uspehom Avramovićeve monetarne reforme, srpska politička vrhuška pomislila da je vreme da malo investira u svoju budućnost, pa je u proleće 1995. godine na Crni vrh počela da pristiže teška mehanizacija 'Energoprojekta', kao glavnog izvođača radova. Neposredno ispod Lovačkog doma iskrčen je veliki kompleks šume, sagrađene barake za radnike, montirana fabrika betona, probijeni putevi za tešku mehanizaciju, angažovano mnoštvo drugih podizvođača, uglavnom privatnih firmi.
Do bombardovanja Srbije, u proleće 1999. godine, radovi nisu prekidani nijedan dan, iako su zime na Crnom vrhu izuzetno oštre, sa temperaturama i ispod 20 stepeni i maglom koja je svakodnevni dekor planine u zimskim danima. Da bi betoniranje moglo da se obavlja i zimi, iz Libije je nabavljena oprema vredna 150.000 dolara, za proizvodnju toplotne pare kojom je zagrevana separacija, a aditivi za brzo vezivanje i protiv zamrzavanja betona stizali su iz Makedonije. Na gradilištu je u proseku radilio nekoliko stotina ljudi i do proleća prošle godine završen je najveći deo građevinskih radova na hotelskom kompleksu, tržnom centru, skijašnici, otvorenom amfiteatru sa pozornicom, zatvorenom bazenu, toplani i pumpi sa objektom sa smeštaj radnika za održavanje i, što je možda i najinteresantnije, osam velelepnih vila na tri sprata plus potkrovlje, sa pratećom podzemnom infrastrukturom. Teški uslovi za rad bili su adekvatno vrednovani - prosečna plata kvalifikovanih radnika 'Energoprojekta' iznosila je prve dve godine oko 1.500 nemačkih maraka, a kasnije se smanjivala zbog inflacije, ali je i te kako bila privlačna da ljudi ovde godinama rade uprkos svim poteškoćama. Plata nikad nije kasnila, a radnici su imali besplatan smeštaj i ishranu o kojoj su mnogi u Srbiji tih dana mogli samo da maštaju.
Ono što je pre par godina počelo da privlači pažnju bile su izuzetno oštre mere bezbednosti oko celog kompleksa Crnog vrha. Pristup gradilištu nije bio dozvoljen, osim licima koja su na njemu angažovana ili su u službenoj poseti. Fotografisanje objekata u izgradnji nije bilo dozvoljeno. Čuli smo svedočenje par radnika sa gradilišta, koji su, u želji da malo prošetaju planinom u slobodno vreme, naišli na vojne karaule smeštene neposredno pošto su sa magistralnog puta Bor-Žagubica krenuli nekim od sporednih puteva koji vode ka vrhu. Policijske patrole na putu takođe su bile redovne i česte, kao i privođenja 'sumnjivih' lica zatečenih kako se šetaju bez jakog razloga. Centralni objekat, koji je do bombardovanja skoro doveden do pod krov, jeste velelepni devetospratni hotel, pravo čudo graditeljstva. Na centralnu devetospratnicu naslanjaju se dva šestospratna krila, sa dve četvorospratne kule u etno-stilu, koje asociraju na srednjovekovne kule-stražare kakve su se gradile na ulazima u 'zabranjene gradove'. Hotel je, kako je nedavno obelodanjeno, trebalo da bude završen ove godine, da ima 266 soba i nosi naziv 'Hajat ridžensi Jelen', što upućuje i na još jednog verovatnog investitora, pored onih poznatih: NIS 'Jugopetrol', 'Srbijašume', RTB 'Bor'... Iako su na hotelu završeni samo grubi građevinski radovi, srećnici su bili u prilici da vide kako će izgledati prosečna soba u ovom hotelu. Dve takve uzorak-sobe bile se kompletno opremljene i u njima su stanovali rukovodioci gradilišta iz 'Energoprojekta'. Kupatila od dvadesetak kvadrata opremljena su džakuzi-kadama i senzorskim regulatorima hladne i tople vode, dok je u sobama bio nameštaj o kojem obični smrtnici mogu samo da sanjaju. Odmah po završetku nalivanja šipova i donje betonske ploče, dok je hotel kretao u visinu, jedno privatno preduzeće krenulo je sa radovima ispod hotela. Svakodnevno su kiperi odvozili iskopanu zemlju, a šta se ispod hotela uradilo, videli su retki zaposleni koji su se na gradilištu zadesili na početku bombardovanja SRJ - tom prilikom bili su pušteni da uđu u podzemni hotelski kompleks, u kojem su videli mnoštvo prostorija čija namena nije bila nikome jasna. Čitav jedan mali grad pod zemljom.
Ali, čuda nije nedostajalo ni na zemlji. Rade Grujić (Sutra: Tenk testira podzemno skladište) Kompleks ostao nedovršen
Na obroncima planine Beljanice, na pola puta između Bora i Žagubice, pre pet godina započeta je gradnja nečega što je trebalo da bude super ekskluzivno odmaralište za srpsku političku elitu ili, pak, njeno poslednje utočište za slučaj da se, 'daleko bilo', sa vlasti mora otići pre vremena. Prošlogodišnje bombardovanje, pa gubitak izbora godinu dana pre roka, učinili su da kompleks ostane nezavršen. 'Blic' je u prilici da prvi put objavi ekskluzivne fotografije sa lica mesta i priču šta se i kako na Crnom vrhu gradilo proteklih pet godina. U Zaječar po pileća krilca
Povremeno bi se gradilištem pronosio glas 'Stigao Sloba'! Zaposleni su to 'znali' po izuzetnom pojačanim merama bezbednosti na prilazima Crnom vrhu, preletima helikoptera, užurbanosti i nervozi vodećih ljudi sa gradilišta. Ipak, tvrde zaposleni, Milošević nikad nije posetio ovo gradilište, a da li je boravio u obližnjoj 'Titovoj vili', svakako nisu mogli da saznaju, baš i da su hteli. Ali, zato su česti gosti bile visoke delegacije iz Beograda koje su pomno pratile napredovanje radova i vršile 'neophodne' korekcije. Jedan od najčešćih gostiju bio je pomenuti Nikola Šainović, možda i zbog blizine vlastite vikendice, ili mu je to bio jedan od partijskih zadataka. Ostao je zapamćen i po tome što je prilikom jedne posete, kada su mu rekli da u 'Energoprojektovoj' kuhinji nema pilećih krilaca koja bi mogla biti bačena na roštilj (Nikolino omiljeno jelo), poslao vozača po krilca čak u Zaječar!
