Izvor: Glas javnosti, 12.Avg.2009, 02:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crkvena arhiva
Režimski istoričari kao logistička podrška za savremenu ideološku poharu identiteta pravoslavnog naroda u Crnoj Gori smatraju da im sva vrata, pa čak i vrata od crkvenih arhiva, neminovno moraju biti otvorena baš onako kako su im otvorena vrata u režimskim institucijama. Takvo njihovo uverenje je još čvršće upravo zbog toga što su oni, da čudo bude još veće, beogradski đaci!?! Ne sme se zaboraviti činjenica da su vodeći antisrpski istoričari iz Crne Gore magistrirali i doktorirali >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << u Beogradu kod mentora koji su danas „srpski nacionalisti“ i kod članova komisija koji su akademici i „branitelji nacionalnih interesa srpskog naroda“. Pitanje je ko se danas među njima od koga i da li se uopšte stidi. Beogradskim istoričarima ne pada na pamet da se oglase kritikom na račun svojih „crnogorskih pulena“ i njihovih antisrpskih knjiga kao da to ne spada u domen zaštite srpskih nacionalnih interesa.
Pojavila se knjiga dr Živka Andrijaševića pod naslovom „Crnogorska crkva 1852-1918“, a izdavač je Filozofski fakultet iz Nikšića. Knjiga je, „igrom slučaja“ i pored velike ljubavi prema Crnoj Gori, o trošku svih građana štampana u jednoj hrvatskoj štampariji u Grudama. Knjiga baš i ne korespondira sa naučnom metodologijom, a od 500 njenih stranica skoro 300 zauzimaju uglavnom poznata i već po ko zna koliko puta objavljena dokumenta. Knjiga je odštampana latinicom, iako se tiče jednog o „najćirilskijih“ perioda crnogorske istorije. Autor-priređivač se, u duhu svoje ideologije, a u svrhu pohare identiteta, odlučio da dokumenta koja su napisana ćirilicom „prevede“ na latinično pismo i tako ispoštuje „ravnopravnost ćirilice i latinice“. Ta „ravnopravnost“ ćirilice i latinice izgleda ovako: sve što je kroz istoriju nastalo na ćirilici na početku DžDžI veka „radi ravnopravnosti“ treba na latinično pismo!?!
Knjigu su Andrijaševićeve kolege, takođe kadrovi beogradskih istoričara i profesora, odmah ishvalili u medijima i preporučili kao „vrhunsko naučno delo“. Ne mogu da se otmem utisku da su se takmičili u zasenjivanju prostote čitalaštva, ali i ostvarivanju dobrih pozicija kod Andrijaševića, koji je član raznih državnih komisija, pa čak i nekih važnih tela u državnoj televiziji.
No, i pored ideoloških pohvala knjige, do neba je zakukao dr Živko Andrijašević, takođe beogradski magistar i doktor, što mu nije bila dostupna crkvena arhivska građa „jer je tako odlučio aktuelni mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović“ te je, u uvodu svog autorsko-priređivačkog dela, ocenio da je takav „dikriminatorski postupak primeren totalitarnoj prirodi crkvenih institucija, koje vekovima neguju isključivost i nepovjerenje prema svima koji im ne pripadaju, ali je suprotan zakonu i pravilima koji u državi gde ova institucija deluje, važe za arhivsku delatnost“. Kuknjava beogradskog doktora istorijskih nauka je nastavljena i u podgoričkim medijima, a žalio se, kako smo doznali, i čuvenom Slobodanu Franoviću, predsedniku crnogorske podružnice Helsinškog odbora za ljudska prava. Inače, Franović je poznat i po tome što nikada nije ustao u odbranu ljudskih prava dece - učenika Cetinjske bogoslovije, koja su godinama izložena teroru i batinanju od pojedinih ostrašćenih tipova u Cetinju.
Andrijaševiću, tobož zabrinutom za arhivsku građu, nikada nije palo na pamet da se zainteresuje za njeno stanje i obradu. Nije mu palo na pamet ni da se zapita da li je ta građa sređena i kao takva dostupna istoričarima. Nakon čitanja knjige, a i kroz njegove javne nastupe, više je nego jasno da njemu građa nije ni potrebna pošto je on stavove formulisao baš nasuprot istorijskim činjenicama. Pa neka je srećan svojim beogradskim mentorima i profesorima!
