Izvor: Politika, 21.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crkavica za garsonjeru
Da li će Darko dobiti "jamahu" ili će se mama obradovati novoj kuhinji
Zarakijo se nešto Vršac po ovoj vrućini pa se umudrio i više nego i što to banatski krajolik ište. Zacifro se. Zabrojao. Spopale ga neke decimale, silne nule, drčne brojke... Satrše ga u nebrano grožđe.
Ma lako bi on i sa grožđem. Uz čokot je barem srasto. Druga ga je letina pritisla. Samoniklo, stransko seme čudnovatog ploda zvanog – evro. Pazarili Nemci "Hemofarm" pa se javio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << višak ove lekovite travke međ' građanstvom. Tačnije međ' onim akcionarskim delom.
Eto, ta je boljka stisla Vršac. Leka joj nema. A, nažalost, virusna nije.
Daleko od toga da je ovaj južnobanatski gradić pre ove infekcije bio ubogi sirotan. Priroda i ljudi su tu već vekovima u ljubavi. Međutim, sada je ona najslađa, ili pak najgora muka – kako potrošiti silne novce, verovatno izraženija nego ikada. Na istom su horizontu i ponor i vis... Čovek je na žalost i na sreću samo – čovek.
Deonice na zadnjem točku
– Jao, mutim moje da mi kupe "jamahu", nek stoji dok ne položim, al' ni da čuju. Znaš kako to matori... dok vrate dugove, dok ulože u kuću, dok ćale sredi kola, ode kinta. Ona stara priča: Sve će to, deco, ostati vama, nećemo mi to u grob... Sve je to lepo, ali ja bih nešto konkretno! Samo za mene. Mnogo pa meni trebaju novi lusteri i kuhinja. A možda se i predomisle ako još budem navaljivao... – mada još nije stasao ni za punopravno članstvo u video klubu, a i konstitucijom bi najverovatnije izmamio sažaljive poglede i u Bijafri, Darko je sasvim uveren da bi dvestotinak kubika i stotinak kila pomenute drumske nemani bili najidealnija metafora majčinog radnog veka provedenog u pogonima "Hemofarma". Možda i ona vremenom dobije želju da prozuji Vršcem, propinjući svoje deonice na zadnji točak i turirajući na semaforu. A da ne bi bilo svađe u kući, baki lepo kupe krosera da forsira Vršačke planine. A i zgodan je za amortizaciju napada reume, spondiloze i kamena u bubregu.
Bilo je za očekivati da će pronalaženje sagovornika za priču o novcu biti, u najmanju ruku, teško. Em ćelavi momak sa beležnicom u ruci i ne ostavlja baš jak novinarski utisak na ljude kad ih presretne na ulici. Em se o novcu ovde, u zemlji balkanskoj, već dugo ne razgovara ni sa samim sobom. Ali toliki strah na licu i prekor u pogledu nije svojstven čak ni lovini pred puščanom cevi. Što mali Darko kaza: Ne smem da ti kažem prezime, ubiće me keva i ćale. Nikom nisu rekli za pare.
Jedno se ipak ne može skriti. Koliko god se ljudi, s razlogom, pravili nevešti ili neupućeni u problematiku, jedna činjenica neporecivo svedoči o opštoj mobilizaciji velikih očekivanja mnogih Vrščana. Kako onih čije su slamarice dobile na gabaritu, tako i onih s druge strane fiskalne kase. Najjednostavnije rečeno Vršac je po ponudi svakojake, najkvalitetnije robe, pandan Beogradu. Nema čega nema, zaista. A i ako nečega nema, verovatno će ga biti samo da platežni sugrađani iskažu želju. Možda je to i uobičajena slika vršačke svakodnevice, ali u ovom trenutku sve deluje kao da je podređeno probuđenom hedonizmu "Hemofarmovih" udarnika.
Plaćanje kirije
– Ajde da se sklonimo malo s ulice da ne stojimo baš nasred štrafte, pod svetiljkom. Šta ću da uradim s novcem? Pa razmišljam verovatno kao i većina u mojoj situaciji. Videću da li mogu da ispazarim neku garsonjericu u Beogradu ili eventualno u Novom Sadu. Deca stasavaju za studije, u nekom od ta dva grada će i studirati pa neka imaju svoj krov. Da ne plaćaju drugome kirije. A ako baš ne budu hteli dalje sa školom ja ću ga izdavati. Leba ne jede, nek sam sebe plaća – veli krajnje ljubazni gospodin nekih pola veka udaljen od dana rođenja. Ima razumevanja za novinarsku ljubopitljivost dok god se drži margine anonimnosti.
– Ne i nije mi se život nešto drastično promenio zbog tih para. Sve je to bilo više manje i očekivano, samo se licitiralo sa danom kada će se dogoditi. Nije to Loto pa da te iznenada strefe stvarno velike pare. Nisu ni ovo male, ne kažem to, ali su zarađene. I te kako jesu. Nije to poklon ni od koga – razgovorio se naš simpatični sagovornik sve pazeći da mu se ona margina negde ne zametne. Nije čak odgovorio ni na telefonski poziv, možda strahujući da mu se ne odmetne neko ime u razgovoru!?
– A što ti to pa zapitkuješ? Oćeš da se pročuje da anketiraš nasred ulice pa da te vitlaju do Karlovca. Man' se dete ćorava posla. Priupitaj Babića kolko je on miliona evra uzeo za svoje akcije. Osam i kusur ja da ti kažem. To piši, a ne o ovoj crkavici – požurila je stanovita gospođa da priupita našeg, sad već odlazećeg, sagovornika: "Šta to dečko zapitkuje i beleži" i da se u korak i po prepreči pred nas sa sve početim monologom i bostančetom u najlon kesi. S obzirom na to kojom lakoćom vitla to natovareno kesiče, nije zgoreg ne replicirati joj. A i do Karlovaca ima barem dvadesetak minuta paničnog bega...
– Hvala gospođo i prijatno – još dugo stazom pred nama prostirala senka neimenovane "učiteljice mudrosti". I bostančeta, naravno.
Otaljavamo Vršac njegovoj muci. Neka čini s njom šta god mu volja.
Još da hoće svakoga barem jedared sličan problem da potera. Valjda bi se snašli?
Možda je motor i najbolja ideja. Njime se barem nekuda stiže. Ko će ga znati...
Mihailo Medenica
[objavljeno: 21.08.2006.]
