Izvor: B92, 21.Sep.2010, 13:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čileanci u Srbiji kao kod kuće
Beograd -- Za Renea Emilijana i Klaudija Alehandra ni 16 godina života u Beogradu nije garancija da budu ono što osećaju -državljani Srbije.
Rođeni su u Čileu iz kog su, posle dolaska Pinočea na vlast, došli u tadašnju Jugoslaviju, gde im je jedna od baba iz porodice Martinović.
Posle priče braće Kampos Ojarson, koji u Beogradu žive 16 godina, ali im je još 1990. godine država u kojoj su odslužili vojni rok oduzela državljanstvo i matični broj, B92 >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je u kontaktu s MUP-om koje bi trebalo da razjasni situaciju i ponudi rešenje.
Evo kako je izgledala njihova priča.
Preko nje i njihove majke, četvoro dece Kampos Ojarson dobijaju jugoslovensko državljanstvo.
"Jeste da su znali zbog mog imena i prezimena. Zvali su me Čiko. Bila je neka ličnost iz stripa Zagor Tenej koja je imala puno nekih imena i onda su me po njemu nazvali Čiko, ali u suštini ja sam se osećao Jugoslovenom, Srbinom sve vreme”, rekao je Rene Emilijano Kampos Ojarson.
"Ja se nikad nisam osećao kao Čileanac dok sam bio ovde. Zbog imena svi znaju da sam stranac, ali ja se odlično osećam ovde. Ja nikad nisam pravio razliku”, kaže Klaudio Alehandro Kampos Ojarson.
Braća Kampos Ojarson u Beogradu završavaju osnovnu i srednju školu, a kada im je stigao plavi koverat sa pozivom za vojsku - bez pogovora su se odazvali.
Jedan u Puli, drugi u Prokuplju, odužili su dug otadžbini koja je u toku njihovog služenja vojnog roka uočila administrativnu grešku svog činovnika pri upisu u matičnu knjigu rođenih i dala im 15 dana da se žale na oduzimanje državljanstva i čak i matičnog broja.
"Mene su izbacili dok sam bio u vojsci, ja sam tri meseca bio kao stranac. Ja samo hoću državljanstvo, da budem miran, da budem kao svaki normalan građanin.”
"U vojsci me niko nije drugačije tretirao, svi su mislili da sam iz Beograda. Štaviše bilo je dosta ljudi sa čudnim imenima, meni su bili čudni tako da pretpostavljam da sam bio jedan čudak više.”
U Čile su se vratili 1992. godine, a da nisu ni znali da više nemaju jugoslovensko državljanstvo.
To su saznali tek 2008. godine kada su ponovo došli u Srbiju i od tada obilaze policijske stanice gde kažu da nisu dobili nikakav odgovor kako da regulišu svoj status osim da ostanu stranci u zemlji u kojoj su živeli 16 godina.
Šalju me obično k'o lopticu za ping pong, ovamo-onamo. Ništa ti ne kažu, samo te šalju iz kancelarije u kancelariju, a rešenje nikakvo.
O povratku u Čile ne razmišljaju. Jedina alternativa je Srbija i Beograd.
Jedno rešenje za sada vide u tome da iz Srbije izlaze i u nju se vraćaju na svaka tri meseca i tako produžavaju svoj boravak.
