Izvor: Politika, 29.Jan.2011, 23:13   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Čikaški policajac sa Vračara

Ispovest Beograđanina Vladana Novakovića, koji se gotovo dve decenije bori protiv uličnih bandi

Još sredinom osamdesetih godina prošlog veka videlo se da Vladan Novaković neće dugo izdržati u staroj Jugi. Kao maturant Osme beogradske gimnazije vozio je brze motore, gluvario je u kultnom kafiću „Cvetić”. Onda je proveo godinu, dugu kao vek, u ukletoj kasarni u Pivki, sablasnoj postaji JNA u blizini granice sa Italijom, gde su oficiri odlazili po kazni, a regruti po >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pravdi još nepriznatog Boga.

– Odoh ja u Čikago, ovde postaje sve blesavije – rekao je dok se izvlačio iz šatora nabodenog na vrhu snežne planine, spreman da stražari protiv imaginarnog neprijatelja.

Čim je skinuo šinjel i titovku, otišao je. Dugo nismo čuli ništa o Vladi, a onda je nedavno, u uniformi američkog policajca, mahnuo s video-bima u „Sava centru”, čestitajući na proslavi dva veka srpske policije. Snimljen je kako patrolira u nekom od kvartova „grada Čikaga”, kako bi rekao idol iz njegove rane mladosti, Zoran Radmilović u „Radovanu Trećem”.

Pozvao sam ga na mobilni i samo što nije tresnuo s motora kada me je čuo. Isti, beogradski akcenat i zarazni smeh četrdesetšestogodišnjeg odlikovanog pripadnika elitne jedinice čikaške policije. Medalju mu je oko vrata lično okačio legendarni gradonačelnik Ričard Dejli.

– Dečak od godinu i po dana bio je kidnapovan, a ja sam uhapsio otmičara posle duge jurnjave po gradu. Preko radio veze sam slušao šta se događa. Bežeći od potere, otmičar je udario kolima u zgradu, izašao je iz automobila i počeo da beži. Skočio sam s motora u punoj brzini na njega i ščepao ga. Navikao sam na te akrobacije, dok sam vozio motore na Ušću – kaže Vladan.

Kada je 1987. godine spakovao kofere i otišao u Ameriku, uglavnom je mucao na engleskom, ali je brzo diplomirao kriminologiju i psihologiju.

Izgleda banalno, ali to što je gotovo dve decenije posvetio ratu sa čikaškim bandama narkodilera i ubica, može da zahvali uticaju Holivuda.

– Dok sam studirao, razmišljao sam kako bi bilo da postanem čikaški policajac. Obožavao sam akcione filmove, jurnjavu i pucnjavu, ali nisam verovao da je to moguće. Zamislite da stranac doputuje u Beograd i zatraži posao kao policajac. Rešio sam da probam, ali za 500 mesta, prijavilo se 35.000 ljudi!

Čekao je dve godine na odgovor i 1996. upućen je na policijsku akademiju. Nakon toga, izašao je na ulicu. Dodeljen mu je partner. Narednih šest meseci bio mu je otac i majka.

– Kao novajlija, dobio sam noćnu smenu. Tek što sam s partnerom ušao u patrolna kola, dobili smo iz centrale prvi poziv koji nikada neću zaboraviti: „Čovek naoružan nožem u restoranu bode ljude”. Srce mi je toliko jako lupalo da sam mislio da moj partner može da ga čuje. Partner je vozio, bio je veoma smiren. Stigli smo za minut. Partner je izašao iz auta, izvadio pištolj i samo šapnuo: „Pazi se… I pazi mene”. Gotovo u isti čas stigle su još tri patrole. Ušli smo unutra i videli čoveka naoružanog nožem. Čim nas je video s pištoljima u rukama, bacio je nož i podigao ruke. Kada se sve završilo, partner mi je rekao „Klinac, bio si dobar”.

Momak iz Osme beogradske je prošao vatreno krštenje, pa su ga, kao talentovanog, prebacili u južni, tada zloglasni deo Čikaga.

– Radio sam u civilu, u jedinici Gangsandnarcotics. Svašta sam doživeo i saznao šta znači ne parkirati policijski automobil blizu solitera. Tada sam prvi put video leteću klozetsku šolju koja je sletela na našu haubu. Srećom, nikoga nije bilo u njemu, a kada smo prestali da se smejemo, morali smo da raportiramo šefu koji i nije neki šaljivdžija. U južnom delu Čikaga sam doživeo i da neko s prozora, sa suprotne zgrade, iz čista mira puca na mene i mog partnera, ali bogu hvala, promašio je za nekoliko centimetara. Taj zvuk i udar metka u betonski zid, nikada nećemo zaboraviti.

Vladanov poslednji dan u toj četvrti trebalo je da protekne bez problema. Sve dok njegovom partneru nije palo na pamet da se 45 minuta pre kraja smene prišunja u jednu visokospratnicu, poznatu kao bazu za dilovanje droge. Beograđanin je ušao prvi.

– Čuli smo šapate na kraju hodnika. Zgrabio sam jednog od sumnjivih, gurnuo ga ka mom partneru, koji ga je uhvatio. Onda sam krenuo ka drugom koji je počeo da beži, stavljajući ruku u unutrašnji deo jakne. Pomislio sam: „Ovo ne ne valja”. Izvadio je pištolj. Uperio sam revolver u njega. Begunac je prestao da trči i okrenuo se ka meni. U desnoj ruci je držao pištolj uperen ka zemlji. Počeo sam da vičem: „Baci pištolj, ne pomeraj ruku!” Počeo je da podiže ruku i nišani ka meni. Kada sam pomislio da je gotovo, da ću morati da pucam, bacio je pištolj. Bila je to dečja pucaljka. Radeći u tom delu grada, kao da sam živeo u filmu.

Sada je taj kraj potpuno promenjen. Visokospratnice koje su pripadale bandama koje je hapsio Vladan, gde su specijalne ekipe čikaške policije pronalazile ranjene i mrtve, sada su zamenile luksuzne radnje i restorani. Na mestima gde su sklanjali spaljene automobile, sada su parkirane luksuzne limuzine.

Pošto je južni Čikago deratizovan, pošto su ulične bande pohapšene, Vladan je prešao na viši nivo. Šteta što mu je zabranjeno da za medije priča o sadašnjim poslovima, pa makar bili iz njegove Srbije, ali hajde da kažemo da Boris Tadić nije jedini predsednik koga je Vladan čuvao prilikom njegove posete Čikagu.

Aleksandar Apostolovski

objavljeno: 30.01.2011

Nastavak na Politika...