Izvor: Politika, 18.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čiča vraća osmeh Srbiji
Prvi utisak naših gostiju iz sveta kad nas vide ozbiljne i zabrinute jeste da narod ovde nije ljubazan i gostoprimljiv, veli Branko Miljević iz Otave
Srbima treba vratiti onaj naš prirodni osmeh, vedar izraz lica kao kad čujemo dobar vic.
Strateško usmeravanje ka uništavanju namrštenosti savetuje Branko Miljević, zvani Čiča, naš čovek rodom iz Borovite kod Gline, koji je već decenijama u Kanadi, a čitavog života bavio se turizmom, hranom, pićem, organizacijom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kvalitetom usluga, da bi već dugo svoje znanje, sticano širom sveta od Opatije, preko Švajcarske, Nemačke, Engleske i Francuske, prenosio na prestižnom Algonkvin koledžu u Otavi. A odnedavno i našim mladim ljudima na visokim turističkim školama u Petrovcu, Baru, Podgorici, Beogradu... Sada je više ovde nego tamo, pa je i njegova okupiranost popravljanjem imidža Srbije ogromna.
Najvažnije što Srbija treba da učini za svoj turizam jeste da povede više brige o gostoprimstvu. Kada dođu ovde ljudi moraju da znaju da je to onaj izvrstan narod, ona topla i široka srpska duša, otvorenost kakva je retka u svetu. Istraživanja koja je Miljević radio među strancima koji su bili u našoj zemlji pokazala su da veliki procenat njih, čak 38 odsto, ima prigovor na ovdašnju gostoprimljivost. Prva impresija naših gostiju iz sveta kad nas vide ozbiljne i zabrinute jeste da narod ovde nije ljubazan i gostoprimljiv.
Značaj "prve linije"
– Tvrdim da to nije tačno – odlučan je naš sagovornik, ali je slaba vajda kad istraživanja i ankete upućuju na ono u šta je teško poverovati – pa zar se u Srbiji ne dičimo najviše upravo gostoprimstvom.
Istina je da se u takav naš kvalitet uvere kasnije i stranci, ali za imidž Srbije valja se obrazovati i informisati na način koji omogućava da to radimo mnogo efikasnije. I Branko Miljević veli da je on zato sve češće odvojen od porodice i da doživljava svoj angažman ovde kao svojevrsno misionarenje a ne kao rad, iako mnogo više vremena i energije troši nego u Otavi. Ali, to mu ne smeta da se – osmehuje.
– Imamo tog toliko neophodnog šarma. Ali, moramo da se vratimo odgovornosti i disciplini, da ne pokazujemo nonšalantnost, aljkavost i površnost, jer to spada u nekvalitetnu uslugu. Kvalitet usluga je danas na vrlo visokom nivou u svetu. Prvu fazu moramo da uradimo profesionalno, da se smejemo i kad nam nije do toga, dok ne dođemo do faze opuštenosti. Teško je to preneti u školama, a to mora da bude prisutno svuda u trgovinama, hotelima, restoranima, taksiju, autobusu, na šalterima... – ističe važnost tog aspekta u turizmu, ilustrujući jednim detaljem. Taksisti u Kanadi dobijaju licencu tek pošto prođu edukaciju na koledžu na kome predaje Miljević. Oni moraju da nauče kako da se obrate hendikepiranoj osobi, da poznaju istoriju grada, a i ne pomišljaju da zapale cigaretu u kolima ili da budu neobrijani. Posebno su licencirani oni koji rade na aerodromima.
– Neverovatno je kako brzo može da se promeni imidž zemlje upravo preko tih ljudi u hotelima, na stanicama i aerodromima sa kojima se gosti prvi susretnu, to su takozvani front lajn ljudi. Velika pažnja se posvećuje personalnom kontaktu. Budući da smo otuđeni u svakodnevnom životu, želimo da makar u slobodno vreme bude drugačije – objašnjava.
Prvi posao u Kanadi bio mu je u "Hiltonu" u Montrealu 1970. godine, potom je bio instruktor u kompaniji koja je imala lanac sa 26 restorana, zatim je stigla ponuda iz čuvenog hotela "For sizn", pa premeštaj u Otavu i najzad pionirski poduhvat na osnivanju katedre za turizam na koledžu na kome i danas predaje.
Među sto najboljih
– Bilo je borbi i dokazivanja kao i u slučaju svakog emigranta koji mora tri puta više da uradi da bi uspeo – veli, ne poričući da ga je uvek mučila nostalgija, vezanost za rodni kraj i do danas neizbrisive slike kada je u Rači posle "Oluje" čekao svoje i zajedno sa njima delio tugu i suze. Zato je njegova volja da ovde pomogne veća, ubeđen je da bi mogao da napravi iskorak kakav je bio i onaj sa koledžom u Otavi: svake godine broj studenata je rastao za 25 do 30 studenata da bi za nepunih deset godina bilo više od 700 studenata, a danas ih je na hotelijerstvu više od 1.200.
Kao nepopravljivi praktičar, Čiča je i tokom svoje profesorske karijere osnivao restorane i kafiće. Prvo "La Šarad" u Montrealu, pa potom još jedan, a onda čuveni srpski centar "Čiča Branko", u centru Otave pokraj parlamenta, gde su svraćali svi, od običnog sveta i njegovih fudbalera – kojima se posebno posvetio u Kanadi, krijući sportski nadimak iz mladosti Šeki – do svih službujućih ambasadora. Bio je to jedan od sto najboljih restorana u Kanadi i među tri najbolja u Otavi.
Kad se povede reč o promovisanju našeg turizma i tu je neumoljiv:
– Teško je upakovati u jedan paket naše gostoprimstvo, gastronomiju i turizam. Možemo da budemo destinacija za fantastične banje, seoski turizam, prirodne lepote i zdravstveni turizam. Napravio bi koncept gastronomskog butika sa našim vinom, sirom, pršutom, našim jelom, našom agencijom... Time bismo na svojevrstan način izvozili naše specijalitete i usluge preko sistema ovakvih butika.
Ili kad naš ambasador pravi prijem mogao bi to da čini u našem butiku i uz naša vina. Ne smete sebi dozvoliti da idete na jedan Sajam turizma u Berlinu i da pokušate da konkurišete ljudima koji već godinama to rade vrlo profesionalno vešto i sa mnogo novca – veli na kraju Branko Miljević.
Radivoje Petrović
[objavljeno: 18.08.2006.]
