Izvor: Politika, 23.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Časovi na Nilu
Marija Milinković, apsolvent Farmaceutskog fakulteta u Beogradu, bila je u grupi od 18 akademaca iz Evrope, koji su mesec dana proveli na stručnoj praksi u Kairu. S prosekom 9,3 na jednom od najtežih fakulteta u zemlji, Marija je i stipendista Fondacije za razvoj naučnog i umetničkog podmlatka. Letos je proputovala deo Evropske unije kao jedan od 200 najboljih studenata Srbije, u sklopu projekta Evropskog pokreta u Srbiji i austrijske vlade. Možda je i to jedan od razloga što, za razliku od >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << većine njenih kolega, za praksu nije izabrala nijednu evropsku, već – afričku zemlju.
– Postoji veoma jaka i dobro organizovana međunarodna asocijacija studenata farmacije (IPSF), koja funkcioniše na svetskom nivou. Kod nas se taj ogranak zove NAP Ser (National Association of Pharmacy Students – Serbia and Montenegro). Svake godine naša organizacija primi na praksu određeni broj stranih studenata, a određen broj naših akademaca ode negde u inostranstvo. Ja sam izabrala Kairo, zato što je to egzotično, drugačije i izazovno – priča ova dvadesetčetvorogodišnja devojka, inače poreklom iz Priboja.
Marija je sa koleginicom Jelenom, takođe iz Srbije, radila u apoteci klinike Dar el Fouad.
– To je jako poznata, prestižna klinika za kardiohirurgiju, ne samo u Egiptu, već u celoj Africi, nešto kao Vojnomedicinska akademija kod nas, samo manja. Svi lekari, farmaceuti i profesori bili su veoma ljubazni, uvek na raspolaganju i spremni da izađu u susret svim našim zahtevima u pogledu prakse. Tamo sam prvi put u životu prisustvovala operaciji, porođaju, hemodijalizi, nešto što kod nas čak ni studenti medicine ne vide do četvrte godine studija. Mi smo svuda imali pristup. Radili smo od 9 do 17 časova. Istovremeno smo imali i predavanja u bolnici iz oblasti menadžmenta farmakologije, interaktivnu i veoma zanimljivu nastavu, i mali ispit na kraju – objašnjava naša sagovornica.
Na pitanje koliko se tamošnji sistem školstva razlikuje od našeg, ova studentkinja odgovara da se kod njih srednja škola završava u 17. godini, posle čega se upisuje fakultet. U Kairu ima nekoliko farmaceutskih fakulteta, a diplome su priznate svuda u svetu.
"Farmacija traje pet godina, kao kod nas, imamo i iste predmete (ja sam od kolege koji je završio farmaciju dobila jednu stručnu knjigu koja mi je mnogo pomogla da spremim ispite), ali egipatski studenti imaju više prakse i sve uče kroz primere. Svi odlično govore engleski. Ukratko, oni imaju nešto napredniji sistem školovanja, ali po znanju ne zaostajemo", smatra Marija.
Od diplome je dele još samo dva ispita. Kad bi bila ministar prosvete, kaže da ne bi dozvolila da studenti budu toliko anonimni. Intenzivirala bi saradnju s profesorima, a nastavu učinila mnogo interaktivnijom. Jer, kako objašnjava, na farmaciji nema mnogo mogućnosti da se učestvuje ili radi na nekom projektu, sa asistentima i profesorima, niti da se izlažu radovi na seminarima, čak ni kada imaš dobre ocene u indeksu.
Ona govori nemački i engleski jezik, trenira mačevanje, obožava da čita knjige, putuje, upoznaje ljude. A kako kaže, za tih mesec dana, bilo je prilike i za putovanja – studenti su obišli ceo Egipat, od Sinajskog poluostrva, Šarm el Šeika i Dahaba, do Asuana, krstarenja Nilom sve do Luksora i Aleksandrije. Marija posebno ističe gostoprimljivost egipatskih studenata farmacije, koji su ceo program prakse u Kairu i obilaska Egipta organizovali perfektno.
– Uspeli su da učine da zavolimo njihovu zemlju, toliko daleku i stranu. Imali smo vrhunsku uslugu, a nijedno od nas 18-oro iz Evrope nije doživelo nijednu neprijatnost. I zaista, Evropljani tamo imaju poseban tretman – kaže Marija sa osmehom i dodaje da u Egiptu Srbe pamte po Titu.
Ona zahvaljuje egipatskom ambasadoru u Beogradu koji je obezbedio gratis vize i citira Dučića: "Ko nije video Egipat, taj ima jedno čulo manje".
S. Dimitrijević
[objavljeno: 23.10.2006.]
