Izvor: Press, 02.Okt.2010, 23:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bubreg vredniji od glave
Inicijativa Doljevčana da prodaju sopstvenu krv i organe predstavlja vapaj očajnika koji neće ništa promeniti. Čak i kada bi im neko to dozvolio, kažu na jugu Srbije, kakve su sreće, ne bi ni imali kome da prodaju
Dragić Nerandžić, pokretač inicijative da se osnuje agencija koja bi se bavila trgovinom krvlju i ljudskim organima, u prekjučerašnjoj izjavi u doljevačkoj policiji demantovao je da je imao nameru da organizuje ovaj posao >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << već, prvenstveno, da skrene pažnju javnosti na očajan položaj ljudi u ovom delu Srbije.
Imajući u vidu da je poslednjih dana siromašnu opštinu nadomak Niša posetilo na desetine novinskih ekipa, da su se tim povodom oglasili i pojedini ministri, odnosno da se za postojanje ove inicijative brzo pročulo širom zemlje, Nerandžić je, očigledno, uspeo u svom naumu. Međutim, da li će od svega toga biti i neke konkretne koristi, ostaje da se vidi. Doljevac u ovom trenutku deli sudbinu većine opština na jugu Srbije, nezaposlenost je ogromna, ljudi grcaju u teškoj nemaštini, zima je na pragu... Da li bi neko u takvoj situaciji zaista pomislio da je rešenje u prodaji sopstvenih organa, inače zakonom zabranjenoj u većini zemalja civilizovanog sveta, teško je reći. A da se razmišlja i o tome, razmišlja se!
I hiljadu dinara je mnogo
- Dobrovoljni sam davalac krvi - kaže za Press Nerandžić, čovek koji je svojom bizarnom idejom uzdrmao javnost u Srbiji. - I sada, kada su svi zaboravili na nas, pitate me da li bih pomogao rođenoj deci u slučaju da budu životno ugrožena i da im se na bilo koji način može pomoći. Naravno da bih, baš kao i 90 odsto mojih sugrađana koji mi ovih dana prilaze i podržavaju me.
Iako ne želi da komentariše inicijativu svog sugrađanina, Sava Stevanović, direktor Centra za socijalni rad u Doljevcu, potvrđuje da je situacija u ovoj opštini izuzetno teška.
- Lokalna zajednica pomaže koliko može, ali to je zaista kap u moru nagomilanih problema - kaže Stevanović. - Prema našoj evidenciji, ugroženo je gotovo 1.700 domaćinstava, dok neku vrstu socijalnih davanja prima 340 porodica. Ljudima pružamo jednokratnu pomoć, pomažemo pri kupovini ogreva ili plaćamo prevoz siromašnim đacima, ali je to daleko od stvarnih potreba. Pojedina staračka domaćinstva su bukvalno na ivici gladi i smrzavanja, a ništa bolje nije u porodicama koje žive od penzija, koje retko prelaze 8.000 dinara.
Stevanović kaže da ne može da opiše sreću ljudi kada im se odobri jednokratna pomoć u iznosu od svega 1.000 dinara?!
- Prosto imate utisak da bi skočili od radosti, da bi vas još na hodniku ljubili i u ruku celivali - kaže naš sagovornik. - Međutim, treba videti i situaciju na terenu, gde pojedine porodice, bukvalno, žive na nivou rodovske zajednice!
- Većina Doljevčana radila je u niškim preduzećima, elektronskoj i mašinskoj industriji - kaže Siniša, lekar u ovdašnjem domu zdravlja. Skoro da nema kuće u kojoj barem jedan nije bio zaposlen, a danas vladaju propast i beznađe. Najgore u svemu je to što su na selima ostala samo staračka domaćinstva, ali čak i oni koji bi i nešto mogli da zaseju praktično od toga nemaju nikakve koristi. Odavde su otišli svi koji su mogli. Cene stanova su pale na 300 evra po kvadratu, ali niti ko kupuje, niti ko šta gradi.
Da li smem da se obesim?
Inicijativa da ljudi prodaju svoje organe i krv, prema mišljenju našeg sagovornika, predstavlja još jednu ideju očajnika, koja neće promeniti baš ništa, kao što nije pomoglo ni javno odsecanje prstiju radnika. Ali u čemu je rešenje i kako će se sve ovo okončati, čini se, niko ne zna.
- Ma, prodao bih i život ako bi to pomoglo mojim ukućanima - kaže nam jedan penzioner iz sela Malošište. - Znam da to zakon ne bi dozvolio, ali sa mojom penzijom mogu samo da kupim konopac da se obesim.
