Izvor: Politika, 28.Jan.2013, 13:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Brak je hram ljubavi
Vrbašani Radojka (88) i Miljko (93) Marković punih šest i po decenija žive u skladnoj i blagorodnoj bračnoj zajednici, pa su srećni i zadovoljni zajedno s brojnim potomstvom proslavili dijamantsku svadbu
Vrbas – Baš nekako uoči Savindana, davne 1948. godine, venčali su se Miljko i Radojka. Oboje stigli u Panonsku ravnicu, „vlakom bez voznog reda”, kao kolonisti iz crnogorskih vrleti. Mladoženja, Marković iz Banjana, a mlada, Zvicer iz Cuca. Njemu tada beše >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 28, a njoj 23 godine. I, evo, već šest i po decenija traje njihova bračna idila, koju su kao dijamantsku svadbu, srećni i zadovoljni, proslavili onomad u okruženju svojih čestitih potomaka. A ima ih podosta – troje dece, dve kćerke i sin, devetoro unučadi, desetoro praunučadi, pa snahe, zetovi... Jubilej dostojan svakog poštovanja.
Za njih je, rekoše za svečarskom sofrom, brak bio i ostao svetinja, „hram u koji se ne sme kročiti u prljavoj obući, blagorodni božiji spoj žene i muškarca, začinjen ljubavlju, obostranim uvažavanjem, poverenjem i razumevanjem”. Mada već vremešni, pod bremenom godina i kojekakvih staračkih boljki, a i mukotrpnog života, pogotovo u detinjstvu i ranoj mladosti, Radojka i Miljko Marković i danas su nadasve privrženi jedno drugom. Još imaju svoje supružničke tajne, nedodirljive i samo njihove. Istina, kažu, nežnosti i uzajamne blagosti, koje su krasile prve godine njihovog braka, „dok deca nisu poodrasla i unučad na svet došla”, sada su manjeg intenziteta. Ali, ne kriju, i pored brižnosti i pažnje brojnog potomstva, da su, što su stariji sve više i čvršće međusobno vezani.
– Venčanje za nas nije bilo stupanje na ludi kamen, kako se to danas kaže, već početak najsvetije i iskonske misije ljudskog roda, da se dva bića ljubavlju spoje, da zajedno kroz sve životne izazove koračaju, porodičnu sreću grade i čuvaju, decu da rađaju i vaspitavaju. Takvo shvatanje nasledili smo od naših predaka, naša deca od nas, a daće bog da istim putem krenu i naša unučad i praunučad – pripoveda „dijamantska nevesta” Radojka, dok ove reči, potvrdnim klimanjem glave, neskriveno odobrava njen životni izabranik i saputnik.
Za njih, vele, nije bilo bračnih trzavica i pored mnogih problema i teškoća koje su ih pratile, posebno u vremenima opšte oskudice tokom pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka, upravo kada su bili u punoj snazi, „radili mnogo za male plate”, ali vredno i strpljivo gradili porodičnu sreću.
A da nimalo nije bilo lako – nije, priseća se Miljko, poznati neimar ovog kraja, jedan od prvih visokokvalifikovanih građevinskih majstora posle Drugog svetskog rata, među kolonistima, ali i starosedeocima u ovom delu Bačke, koji je više od tri decenije bio poslovođa i šef ko zna koliko gradilišta u Vrbasu i okolini. Mnogim svojim sugrađanima ostao je u sećanju i kao čovek koji je zdušno odlazio na mobe da, kao majstor svog zanata, pomogne, da se nađe pri ruci kada su se nove kuće podizale ili stare renovirale.
– Kako vreme odmiče, sve više sam uveren da smo i Radojka i ja imali sreće što smo se našli. Meni, svakako, da nije bilo nje, život ne bi bio toliko ispunjen. Podržavala me je u svemu, uvek bila na mojoj strani i, koliko god sam se trudio da joj istom merom uzvratim, čini mi se da nisam to učinio dovoljno, koliko je zaslužila. Život bez žene, dobre domaćice i majke je tužna praznina, teška samoća, što se najbolje oseća kad starost pritisne. Gorka je istina za čoveka kada zapadne u godine da ga starost pita gde mu je bila mladost – objašnjava Miljko Marković tajnu dugovečnosti svog braka, ali i poručuje mladim bračnim parovima „da se uzmu u pamet, da se ne razvode zbog sitnica i gluposti, da budu strpljivi, tolerantni”.
Petko Koprivica
objavljeno: 28.01,2013,
