Izvor: Politika, 22.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Borba kosovskih pletilja
Udruženja „Jefimija” i „Sabor” već nekoliko meseci nemaju osnovna sredstva za izradu rukotvorina. Nije lako zaputiti se u nabavku, a kamoli odazvati se na prodajnu izložbu
Tkalje, vezilje i pletilje iz Udruženja „Sabor” u Kosovskoj Mitrovici i „Jefimija” iz Velike Hoče strahuju da će uskoro sedeti skrštenih ruku. Ove marljive žene, koje se bore za očuvanje srpske tradicije, suočavaju se sa golemim problemom – nedostatkom materijala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za rad.
Predivo, platno, gajtan, srma, šifon, damast samo su deo onoga bez čega se ne može. Od osnivanja 2001. godine udruženja nikada nisu bila u težem položaju. Istina, članice su se uvek uzdale u svojih deset prstiju, kao i u dar za izradu rukotvorina, koje se ovde s kolena na koleno prenosi. Značajna je bila i pomoć donatora, ali te pomoći više nema.
„Sabor” i „Jefimija” povezani su istom, neizvesnom sudbinom, a svako udruženje nosi svoje breme nevolja. Tako žene iz Velike Hoče već odavno nemaju prostor za rad. Napuštena fabrika „18. novembar”, koja je bila njihova radionica, pretvorena je u mesaru.
– Uporedo sa pletenjem i vezom, obučile smo se za proizvodnju papira, a za to je bila zaslužna Judit Brant, Nemica, koja se bavila humanitarnim radom – priča Vesna Manitašević, predsednica „Jefimije”.
Ovaj posao trajao je do 2005. godine, a od tada do danas snalaze se kako znaju i umeju. Cilj je da svoje ručne radove predstave i prodaju. Od zarađenog novca kupuju materijal, pa – „Jovo-nanovo”. Udruženje je nekada imalo 80 žena, a sada ih je 10.
– Uslovi za rad su teški, nije lako zaputiti se u nabavku, a kamoli odazvati se na prodajnu izložbu. Put je dalek. Samo do Kosovske Mitrovice potrebno je dva i po sata vožnje – kaže Vesna koja je iskusila svu težinu života u enklavi.
Ovaj kraj poznat je po proizvodnji najboljeg vina i meda, a Manitaševićeva je za pripremu nacionalnih jela „pobrala” i nagrade.
I Udruženje „Sabor” vodi bitku. Najveća je ona za Narodnu kuhinju u Kosovskoj Mitrovici. Od kada je italijanska humanitarna organizacija CAV prestala da pomaže najugroženijima zadatak su preuzele članice „Sabora”. One svakodnevno pripremaju ručak za 60 izbeglica iz Hrvatske, od prodatih rukotvorina plaćaju mesečnu kiriju za prostor u kome je smeštena kuhinja, kao i taksi prevoz za korisnike pomoći koji su udaljeni sedam kilometara od grada.
– Zbog nagomilanih troškova ne pretekne novac za nabavku materijala za rad. A, kad bismo imale od čega, radile bismo danonoćno, kao što smo i navikle, i uz lampu na gas zbog čestih isključenja struje – kaže Milanka Ordić, predsednica „Sabora”. Ordićeva je jedna od 26 žena, koju su kao radnicu pravosuđa, uhapsili 17. marta pripadnici Unmika. Dan pre hapšenja bila je u „Progresovoj” galeriji u Beogradu gde je na izložbi koju je organizovala princeza Katarina Karađorđević predstavila radove.
– Bogatija sam i jača za jedno gorko iskustvo. Ovo je tek početak borbe za očuvanje identiteta i tradicije koju ću svom snagom da nastavim sa mojim koleginicama iz udruženja – rekla je Milanka posle izlaska iz prištinskog zatvora.
Oni koji su imali priliku da radove ovih žena vide na izložbama nisu ostali ravnodušni i priznaće da kroje najlepše srpske nošnje i pletu nadaleko poznate gnjilanske čarape, a o kosovskom vezu da se i ne govori. Među veziljama posebno se ističe najmlađa Nataša Jargić (13). Čim školsko zvono oglasi kraj časa Nataša svrati u udruženje, da makar jedan cvetić izveze, pa onda trči kući da završi domaći zadatak.
– Žao mi je što zbog nedostatka osnovnih sredstava za rad udruženje ne prima nove članove – priča Milanka, napominjući da je namera „Sabora” da obuči što više žena za rad na razboju, ali i mnogim drugim tradicionalnim zanatima kako bi proširile proizvodnju.
Mnogi bi mogli pozavideti ženama u „Saboru” i „Jefimiji” na njihovoj hrabrosti da istraju u svom naumu i očuvaju vekovno blago, ali je još uvek malo onih koji su u stanju da im u njihovom radu pomognu.
Aleksandra Kurteš
[objavljeno: 23/03/2008.]
