Izvor: Blic, 04.Feb.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bolnica pod vodom
Bolnica pod vodom
BEOGRAD - Poplave u Institutu za neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije svakodnevna su pojava, jer su vodoinstalacije u katastrofalnom stanju, pričaju tamošnji medicinski radnici. Toaleti su, većinom, neupotrebljivi, jer vodu niko ne može da pusti, a da ne izbije poplava. Sapun i toalet-papir su misaona imenica, za šta doktori i sestre sami skupljaju novac. - Nema ni osnovnih dezinfekcionih sredstava za pranje toaleta, pa ako se sami ne snađemo da >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ih kupimo, sve peremo samo vodom, što bi za bolnicu trebalo da bude nezamislivo - žali se jedna od sestara.
- Minimalna rekonstrukcija zgrade Instituta, izgrađene 1974. godine, obuhvatila bi popravku fasade, krova, krečenje, sređivanje podova i instalacije u kupatilima. Sve to bi trebalo da košta oko milion maraka koje mi nemamo i ko zna da li ćemo ikad imati - kaže za 'Blic' direktor Instituta prof. dr Miodrag Rakić.
- Popravka krova već šest meseci stoji na vrhu liste prioriteta Kliničkog centra. Međutim, potrebno je mnogo novca koga nema, pa čekamo. Napravili smo više proračuna, projekata. Od najjeftinijih do najskupljih, a najbolje rešenje bilo bi da se adaptira peti sprat. Tako bismo imali dodatne prostorije, a ujedno bi od ravnog napravili kosi krov. Instalacije su sledeće na listi, naročito vodoinstalacije. Nema dana da na nekom odeljenju ne izbije poplava, čak i u operativnom bloku - priča dr Rakić.
- Nedostatak lekova i potrošnog materijala je takođe veliki problem - nastavlja on. - Dešava se da u toj situaciji i pacijenti moraju da pomognu. Za vreme bivše vlasti postojala je zabrana da se priča o tome, pa je za javnost uvek išla ista priča 'svega ima i pacijenti ne moraju ništa da donose'.
- Kako čujem, sada se ozbiljno razmišlja o zapadnjačkom sistemu - nema besplatnog zdravstva. Polako sazreva mišljenje da se taj potrošni materijal nekom vrstom konsignacije nabavlja iz prodaje u apotekama u okviru bolnica, jer mi stvarno nikad nemamo dovoljno - kaže Rakić. Neurohirurga ima previše, ali anesteziologa i medicinskih sestara premalo. Bolesnici na neurohirurgiji su jedni od najtežih za negovanje, jer zahtevaju konstantnu pažnju oko aparata, terapije i higijene. Međutim, plate sestara koje se brinu o njima su iste kao za taj posao u domu zdravlja ili u vrtiću. Zbog toga one sve više odlaze, pa umesto da svaki pacijent ima svoju sestru, uglavnom se dešava da dve sestre neguju deset pacijenata. J. Subotić Bez skenera smo, praktično, slepi
Aparati, koji su od vitalnog značaja u dijagnozi i postoperativnom praćenju bolesti stari su i po pola veka. Dosta njih je i van upotrebe. Skener, najvažniji aparat u neurohirurgiji, već duže vreme je pokvaren.
- Bez skenera smo praktično slepi, jer je on neophodan kako za postavljanje dijagnoze, tako i za praćenje toka bolesti. Pogotovu što ovde leže uglavnom bolesnici koji čekaju na teške operacije krvnih sudova na mozgu, tumora... Tako nešto zahteva upotrebu skenera 24 sata, a mi sve to radimo na slepo. Budući da nam je taj aparat neophodan za rad, uspeli smo da putem donacija uplatimo prvu od tri rate za skener i to ne novi, već tzv. zanovljeni. To znači da je korišćen u inostranstvu na izložbama, ali ne i za rad, pa je potpuno nov. Cena takvog skenera je od 800.000 do milion maraka, ali ćemo ga mi dobiti za 300.000 maraka - precizira dr Rakić. Aparat za digitalnu angeografiju, snimanje krvnih sudova mozga star je i neupotrebljiv, pa je pitanje dana kada će crći, kaže Rakić. Zbog toga pacijenti idu na snimanje u polikliniku Kliničkog centra.
- Uspeli smo da nabavimo novi aparat za anesteziju, jer su od pet aparata uvek dva-tri van upotrebe. Zahvaljujući tome, posle osam godina uspeli smo da vratimo u rad petu operacionu salu, ali zbog nedostatka instrumenata, pacijenti opet moraju da čekaju na red. Ipak, nedeljno obavimo oko 60 operacija u tih pet sala, što znači 12 dnevno - ističe Rakić.
