Izvor: Glas javnosti, 05.Okt.2009, 09:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bolje ranije nego kasnije
„Kad bi se danas među Srbima pojavio Spasitelj, bio bi neutešan. Pogledavši jad koji nam je namenjen, najiskrenije bi rekao: Spasavaj se ko može!“, rekao mi je davno episkop čije ime neću pominjati, jer bi njegova misao, i u Crkvi i među laicima, svakojako mogla biti protumačena. Jadikovali smo te večeri pričajući o besprimernoj srpskoj neslozi koja, evo danima, godinama, vekovima, uporno caruje u svim bivšim i sadašnjim, a bojim se i budućim, srpskim zemljama. Posle razgovora sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << vladikom, zapisao sam stihove koji stanuju među drugim pesmama u jednoj od mojih knjiga:
Od lukavoga ne izbavljaj nas Sveti
zaslužili smo pokoru i zlo,
polovinom svojom smo raspeti
a druga pola ne mari za to.
Verovao sam, i još verujem da su Srbi zaslužili bolju sudbinu od ove koju otaljavaju boreći se za svoje mesto među drugim, makar i malčice srećnijim narodima. Docnije su teoretičari svetske i domaće demokrature, dokazali da sam posle razgovora sa preosveštenim, ispravno naslutio da će nam biti ponuđeno raspeće polovine Srbije, a da će druga polovina Srbije bude li na to pristala, nekako preživeti. Teorija o dve Srbije (dve-tri ako je potrebno!) i ponuda da će jedna, osakaćena ali moderna, mala ali demokratorska Srbija, preživeti bude li dobra i poslušna, sve je vidljivija u novinama koje kontroliše vladajuća koalicija, a na televiziji se ugledni teoretičari demokrature često jasno vide i glasno čuju.
Nedavno sam radoznalo gledao autorsku emisiju „Da, možda, ne“ sjajne voditeljke Olivere Kovačević naslovljenu „U ime naroda“ posvećenu rehabilitacijama među kojima je najnovija rehabilitacija negdašnjeg predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije Dragiše Cvetkovića. Daleka čet’resprva i martovski puč koji svojataju patriote, vojnici, a posebno komunisti koji su se tom puču, bez posebnog istorijskog prava naknadno stavili na čelo. Moglo im se, pobedili su i prisvojili su puč koji bi se, ne bez razloga, mogao pripisati Englezima! Više od trideset godina gledao sam onaj motocikl sa prikolicom kojim su revolucionari obelodanili svoje zasluge za 27. mart.
Da li je dakle trebalo rehabilitovati Cvetkovića, da li ga je možda trebalo rehabilitovati, ili ga nije trebalo rehabilitovati? Istoričar Predrag Marković i Gojko Lazarev, sudija iz Šapca, nudili su ozbiljne razloge za rehabilitaciju. Sociolog Zagorka Golubović i Miodrag Zečević, zamenik predsednika SUBNOR-a, zastupali su revolucionarno ne, a publici u studiju ponuđeno je da zastupa, možda. Eto ponovo priče o partizanima i četnicima, ljotićevcima i nedićevcima. Ko je koga, klao, zašto i koliko? Znam sve te priče, ali ipak sam pažljivo gledao emisiju. Tražio sam nešto novo, i neočekivano. Da li bi trebalo naći Dražin grob? Da, možda, i ne. Da li bi trebalo rehabilitovati Nedića? Ne, možda, i da! Znao sam, ali zaboravio sam da je LJotić sahranjen u grobnicu nekog grofa u Sloveniji. U razgovorima u emisiji „U ime naroda“ LJotić je prošao za mrvičak gore od Cvetkovića, Nedića i Draže. Gledao sam emisiju radoznalo sve dok neko od gostiju, onako revolucionarno, nije rekao da je opasno što su se pojavile organizacije kao što su Obraz i 1389, pripisujući im fašistički predznak. Ne bi me iznenadilo da za narodnooslobodičake potrebe počnemo borbu sa, makar i izmišljenim, fašistima sopstvene proizvodnje.
Priznajem da sam nacionalista, ali svega mi, antifašista sam! Da sam rođen nešto ranije bio bih ili četnik ili partizan. Mimoišla me je ta čaša. A što se tiče Obraza i 1389, bilo bi inteligentno da ih neko rehabilituje pre nego što budu osuđeni.
