Izvor: S media, 17.Jun.2009, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bog će nam pomoći da dođemo do pravde
Prva srpska livnica zvona "Popović" koja je srušena 31. avgusta 2007. godine u Beogradu svoj epilog će dobiti pred Evropskim sudom za povredu ljudskih prava u Strazburu. Livnica koja je postojala od 1832. godine i koja je bila jedna od najstarijih na Balkanu izlivala je crkvena zvona po staroj recepturi, a njihova zvona se svakog dana oglašavaju sa zvonika pravoslavnih hramova širom sveta.
Po rečima Caje Popović, supruge Stanislava Popovića vlasnika livnice, porodica je >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << tužila državu Srbiju sudu u Strazburu zbog kršenja zakona i povredu ljudskih prava u više navrata.
- Nisu nas srušili ni Turci, komunisti, socijalisti, nego se to desilo u demokratskoj državi. Ja to mogu da kažem, jer se nalazim u jednoj vrlo teškoj situaciji, a pritom sam i državni neprijatelj, jer sam se obratila sudu u Strazburu gde tužim državu Srbiju. Cela porodica je trenutno bez posla, bez materijalnih dobara i prava na rad. Sin, suprug, deca su bez ikakvih primanja, a obavezni smo prema državi da plaćamo svakog meseca doprinose za socijalno i penzijsko osiguranje, a država se tako podnela prema jednoj firmi koja je imala tradiciju staru 200. godina - rekla nam je vidno uzbuđena Caja Popović i naglasila da će se do kraja boriti za pravdu.
Mi u Strazburu tužimo državu Srbiju jer su nama povređena ljudska prava u više navrata. Prvo nam je oduzeta fabrika posle rata u Jagodini od 1.500 kvadratnih metara i komepletan materijal čija je vrednost bila 32 miliona dolara i moj svekar, njegov brat i njegov otac sa tim uverenjem su došli u Beograd. U Beogradu su na zahtev tadašnje vlasti radili fosforne bronze, jer je takva bronza bila potrebna za avio industriju. Do Titove srmti nismo radili crkvena zvona, nego smo radili odlivke od obojenih metala, da bi tek 1974. godine smo počeli da obnavljamo crkvena zvona. Tužili smo bivšu drzavu jer nas je kaznila da se ne bavimo svojim osnovnim zanimanjem nego smo morali da radimo druge stvari. Tužili smo sadašnju Republiku Srbiju koja je potpisala konvenciju 2005. godine jer nam je rušenjem livnice oduzeto pravo na rad, pravo na pravedno suđenje, oduzeta su nam materijalna sredstva, oduzeti su nam alati i šabloni kao i sve što nam je bilo potrebno za obavljanje naše delatnosti. Iako smo imali sertifikat starog zanata koji nam je državna zajednica Republike Srbije i Crne Gore dala, gde se u jednom članu tog sertifikata kaže da niko ne sme da nas ruši, pomeri, skloni dok država ne odluči drugačije, a ta ista država nas je porušila.
Da li ste vi znali da ćete biti porušeni?
Niko nas nije obavestio da ćemo biti rušeni. U pet sati ujutro 31. avgusta 2007. godine stigli su bageri "Beomarkinga" i obezbeđenje firme "Gem" i tada je krenulo rušenje. Mi nismo imali nikakvo upozorenje da ćemo biti rušeni jer je Okružni sud u Beogradu poništio odluku i zaključak Vlade Srbije koja je u Kragujevcu 22. juna 2006. godine donela zaključak da se ta pardela dodeli američkoj firmi Okean Atlantik. Na naš pismen zahtev da nam dostavi ko je dao nalog za rušenje, obavestili su nas da je to državna tajna. Molim vas, državna tajna za 50 ari placa. To je smešno, ali će u Strazburu to jako lepo razumeni i na neki način će i kazniti. Mi i dalje u Srbiji vodimo spor i ne gubimo nadu. Mi smo koristili 280 kvadratnih metara poslovnog prostora po ugovoru od 1961. godine, a 830 kvadratnih metara sagrađeno je tokom protehlih godina. Kako su se menjali propisi tako su inspekcijski organi trazili da napravimo nove prostorije kako bi zadovoljili potrebe jedne livnice, a za objekat koji je sagrađen do 1962. godine nije bila potrebna legalizacija. Očekivali smo da će se raspisati tender i da ćemo ravnopravno učestvovati sa drugima, ali tendera nije bilo.
Koliko je bio procenjen vaš objekat i šta se sve našlo pod ruševinama?
Vrednost naše imovine je bila 8,3 miliona evra. Mi smo završni račun uredno predali 2007. godine Narodnoj banci Srbije gde smo iskazali vrednost naše imovine na 635.000.000 dinara, ali to prevedeno u evrima je 8,3 miliona evra. Pod ruševinama su ostala stara zvona iz 18. i 19. veka. Zatrpano je i zvono Kralja Milana, zvono koje je poklonio Kralj Aleksandar, zatim stara italijanska, ruska, češka i nemačka zvona. Uništene su vredne umetničke skulpture, istorijska dokumenata i sto tona materijala su takođe izgubljeni. Alati i šabloni koji su služili za izlivanje zvona su stari preko 200 godina, i ti alati se više ne mogu nigde kupiti, niti se mogu napraviti, jer su to bili specijalizovani alati sa kojima smo izlivali zvona po staroj tehnologiji. Imali smo stara i nova crkvena zvona. Imali smo zvono iz 1207. godine koje je doneto iz Kine, stara crkvena zvona iz 1400 godine do 1926. godine koje smo čuvali da napravimo muzej zvona. Imali smo stare mašine koje su nam služile za pravljenje zvona, jer se u našoj livnici sve što smo radili je bilo potpuno ručno, što se naravno u svetu mnogo ceni i plaća, a kod nas taj rad niko nije vrednovao.
Mi smo se borili da sačuvamo tajnu livenja crkvenih zvona, jer je to tajna koja se prenosi sa kolena na koleno. Na svako muško dete u porodici koje napuni 18. godina tajna se prenosila, s tim što dete od četvrte godine života počinje da uči taj zanat, a moj sin je sedma generacija koja se bavi livenjem crkvenih zvona. Hvala Bogu dobili smo ponudu od Rusa da se borimo i pomoći će nam i finansijski i moralno i pravno. Ruske crkve će nam pomoći, jer za njih je crkveno zvono svetinja bez obzira gde se nalazi. Posebno im je nepojmivo da se kod nas koji smo bili prva srpska livnica zvona u srcu Beograda ovako nešto desi. Znam da će nam Bog pomoći da dođemo do pravde
Kada je počeo da se gradi hram Svetog Save koliko nam je poznato vi ste trebali da radite zvona. Šta se tu dogodilo da su na kraju uvezena zvona iz Austrije?
Moj pokojni svekar Stanislav treći Popović je 1981. godine napravio ugovor sa tadašnjim rukovodsvom za hram Svetog Save i dogovorio se sa jednim od donatora starim gospodinom Prlinčevićem koji je živeo u Americi da zvona budu livena kod nas. Međutim 2001. godine nova vlast u Srbiji, kao i novo rukovodstvo koje je tada bilo u crkvi Svetog Save zaobišli su našu ponudu. Oni su otišli u Izburg u Austriji i tamo su poručili zvona, a mi smo 20. godina kupovali materijal i pravili šablone jedan na jedan jer smo takav dogovor imali sa pokojnim gospodinom Brankom Pešićem. On je u trenutku kada su naručivali zvona dobio nalog tačno ne znam od koga jer je to bila tajna u tom trenutku i naručili su zvona koja nisu primerena kanonima sprske pravoslavne crkve, jer ta zvona sviraju melodiju, a u pravoslavlju se ne svira, nego se zvoni. Oni su napravili takozvanu "gloken špil" ili igru zvona. U međuvremenu su oni pokušavali da nešto isprave, ali to nisu ispravili i to je tako ostalo. U Bugarskoj se isto tako nešto desilo sedamdesetih godina i takva zvona su stavili u park da zabavljaju turiste i naručili su nova crkvena zvona delom od nas i od drugih livnica i stavili prava pravoslavna zvona da zvone u crkvi koja je bila najveća u Sofiji. Nadam se da i verujem da će se to jednog dana dogoditi i u našoj crkvi Svetog Save i da će prepoznati da to nisu prava pravoslavna zvona, i da će uraditi nova zvona.
Sanja Vajagić
