Izvor: Politika, 06.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bobin lanac pomoći
Ljudi nikada ne smeju da zaborave šta im je u životu značila podrška, pa bi i oni na sličan način trebalo da nastave taj niz – moto je Bobe Stefanovića iz Vankuvera
(Od našeg specijalnog izveštača)
VANKUVER – Retki su Srbi, posebno iz generacije novodošlih u Kanadu, koji su naučili engleski a da nisu prošli kroz školu engleskog jezika Bobe Stefanovića i njegove supruge Robin. Sa prosečnim brojem od 750 studenata mesečno, pripadnika 25 različitih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nacija, ova međunarodna škola, smeštena u najstrožem centru Vankuvera i Toronta, nosi specifično obeležje karakteristično za nas.
Mnogo je onih kojima je Boba pomogao i besplatno ih učio engleski koliko im je bilo potrebno. Davanje stipendija našim ljudima jeste nešto što on kao starosedelac, koji je ovde već 30 godina, i Robin, Kanađanka, rođena u Vankuveru, posmatraju kao svoju ljudsku obavezu prema svojima.
Fizikalac sa beogradskog asfalta
– Moja poruka onima kojima sam izašao u susret je uvek bila i biće: da nikada ne zaborave koliko im je u životu značila pomoć i, ako im se pruži prilika, da i oni na sličan način pomognu nekome – kaže skromno Boba. Priseća se vremena kada je stigao u ovaj isti grad i imao mogućnosti da samo dva i po meseca uči engleski, a onda, kao dete sa beogradskog asfalta, kao fizički radnik deset meseci radio najteže poslove na gradnji hidroelektrane.
Kanadska vlada je tokom minulih ratnih godina primila i pomogla oko 40 hiljada ljudi visokog obrazovanja, ovde su stizali najbolje obrazovani, vredni i pametni, a čovek iz kanadske ambasade koji je taj posao inicirao i vodio u Beogradu dobio je najviše kanadsko odlikovanje. Procenjuje se da je tih godina samo u Vankuver stiglo oko 11.000 naših ljudi.
Studirajući na Univerzitetu Britanska Kolumbija čistu filozofiju, magistrirajući slavistiku i upisujući doktorske studije u Torontu o uporednoj analizi filozofije i književnosti, Boba Stefanović je našao sebe u obrazovanju i edukaciji različitog profila.
Za njega, u prvim i početnim koracima studije su, iako već u 26. godini, bile izlaz iz neke vrste bezvazdušnog prostora u kome se našao u belom svetu. Tada je upoznao i Robin u jednoj jezičkoj laboratoriji gde su zarađivali, ona džeparac, a on deo novca potrebnog za školovanje koje je sam plaćao.
Za Srbe u Vankuveru škola je bila mesto gde su mogli da sretnu nekog svog, da dobiju ako zatraže svaku vrstu pomoći. – Mnogi koji su stigli ovde došli su kao Jugosloveni koji govore srpskohrvatski, a ja sam pretpostavljao da će kada se srede, nauče jezik, nađu posao i situiraju se, početi da se vraćaju svojim korenima i da shvataju ko su i gde pripadaju. To se pokazalo kao tačno – veli Boba, objašnjavajući da se u njemu vremenom tokom detinjstva u Beogradu razvijala svest o nedostatku slobode, kada je sa majkom krišom u zoru odlazio u crkvu Svetog Marka.
Most među Srbima
Kao jedan od autoriteta ovdašnje srpske zajednice i osnivač kanadskog ogranka Kongresa srpskog ujedinjenja, učestvuje u svim mogućim akcijama pomirenja i povezivanja razdvojenih srpskih svetova u prošlim danima velikih nacionalnih lomova i lutanja. – Često nije potrebna masovna organizacija nego pravi ljudi da bi se nešto uradilo. Videli smo sebe i kao most između dve crkvenoškolske opštine, nekada potpuno podeljene, a danas sve bliže jedna drugoj. Nas nekolicina smo često bili most i između starosedelaca i novodošlih, nastojeći da ta dva sveta spojimo. Stari su sačuvali srpsko nacionalno jezgro po svetu, a na novodošlima je bilo da sada to dignu na viši nivo. Sada je to jedna zajednica u kojoj ima razumevanja, poštovanja i tolerancije – ističe Stefanović.
Uvek uz njega bila je Robin, pa je tako tokom 78 dana demonstracija zbog bombardovanja NATO-a ova odlučna Kanađanka svakodnevno držala protestni govor u centru Vankuvera, kada se mnogi Srbi nisu ni pojavljivali.
Uživajući u životu u Zapadnom Vankuveru, najlepšem i najbogatijem kraju jednog od najlepših gradova na svetu, Boba Stefanović je neprestano na svojoj vezi sa Srbijom. – Dobra vest je to što je matica počela da se otvara prema rasejanju, ali vlasti još zaziru od nas. Kao da smo za mnoge još neprijatelji. Mnogi od nas su stekli znanja i zvanja, žele da pomognu, ali je problem što se u zvaničnoj matici ne vidi raspoloženje za to. Dijaspora, na drugoj strani, nema dovoljno zajedničkih ciljeva da se otkine od nekih ličnih interesa i prevaziđe podele. Naše podele su provocirane, Udba je to ovde radila zdušno i dugo. Nadam se da će nove generacije biti pametnije i manje podložne tim bolestima – zaključuje Boba Stefanović.
Radivoje Petrović
[objavljeno: 06.11.2006.]
