Izvor: Politika, 21.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bobana Milenkovića i Šefka Tairovića nema ko da štiti
Slučaj pripadnika vojske SRJ kojeg je zarobio OVK, a Amerikanci odveli u tajnu bazu u Nemačkoj, nije zainteresovao borce za ljudska prava u Srbiji
Slučaj vojnika iz Vranja Bobana Milenkovića koga su 13. aprila 1999. godine kod Košara zarobili pripadnici OVK-a, a potom odveli u logor kraj Tirane, odakle je prebačen u tajni zatvor u NATO bazu kod Frankfurta u Nemačkoj, nije previše zainteresovao, niti uzbudio borce za ljudska prava u Srbiji. Dramatična ispovest 29-godišnjaka, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nekadašnjeg pripadnika vojske SRJ, koju je "Politika" početkom ove nedelje objavila u dva nastavka, izgleda da je ostala potpuno nezapažena u krugovima vodećih nevladinih organizacija za ljudska prava u Srbiji. To je neobično, tim pre što su u izveštajima i analizama tih organizacija proteklih godina veoma često citirani tekstovi objavljeni u našem listu.
Na molbu da prokomentariše sudbinu Bobana Milenkovića, koji je u tajnom zatvoru CIA bio izložen nehumanom postupanju, predsednica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić nam je rekla da "nije upoznata" sa ovim slučajem. Nešto je, kako kaže, "načula", ali nije čitala njegovu ispovest objavljenu u "Politici". Sličan odgovor dobili smo i od Sonje Biserko, predsednice Helsinškog odbora za ljudska prava, koja nam je takođe rekla da "nije u toku" sa ovim slučajem, niti je čitala naš list "dva dana" ove sedmice. Uputila nas je na savetnicu u Odboru, Zoranu Marković, koja je nakon našeg poziva pročitala tekstove objavljene u "Politici". Na pitanje da li vidi neki osnov za njihovu intervenciju, Markovićeva kaže da se na osnovu novinskih tekstova "nikada ne angažuju".
"Možemo da se upoznamo sa slučajem, da eventualno reagujemo, ali ne možemo da preduzmemo nikakve zvanične korake, jer za takvo nešto nemamo nadležnost", objašnjava ona.
Na pitanje šta bi trebalo da se desi pa da Helsinški odbor stupi na scenu, Zorana Marković ističe da bi Odbor bio pozvan da interveniše samo u slučaju da je Milenković pokrenuo spor pred sudom, a da državni organi rade neadekvatno i neažurno, da se proces razvlači ili vodi očigledno protiv propisa, zakona ili njegovih interesa. "Onda bismo mi eventualno mogli da intervenišemo pred državnim organima, jer kao nevladina organizacija nismo registrovani za zastupanje stranaka. Mi ne možemo u njegovo ime da ga zastupamo kao advokati, to ne stoji u opisu posla nevladinih organizacija", naglašava Zorana Marković.
Iz onoga što je pročitala u novinama, Marković je procenila da "državni, odnosno vojni organi nisu zastupali interese vojnika Bobana Milenkovića", te da su se naša vojska i država navodno "time stavili na stranu onih organizacija koje su ga nezakonito držale uhapšenog, što mu daje osnova da tuži državu".
Iako je prošao pravu golgotu tokom dva meseca zarobljeništva u različitim logorima, Boban Milenković je, po svemu sudeći, imao i mnogo sreće što se posle svega vratio kući. Najveći broj onih koje je zarobio OVK nikada se nije vratio svojim domovima. Ovom mladiću, kao i Šefku Tairoviću iz Niša, koji je sa njim bio u tajnom američkom logoru u Nemačkoj, život je verovatno spasla činjenica da su Amerikanci računali na to da dvojicu jugoslovenskih vojnika mogu zameniti za dvojicu zarobljenih američkih vojnika (uhvaćenih 1999. pri slučajnom prelasku granice iz Makedonije u Srbiju).
Tairović i Milenković su držani u tajnom zatvoru mimo ratnih i humanitarnih pravila. U njihovom slučaju očigledno je zaobiđena uobičajena procedura postupanja sa zarobljenicima predviđena međunarodnim pravom. Pošto su ih pripadnici OVK predali Amerikancima, ovi su bili dužni da ih odmah prijave Međunarodnom crvenom krstu kao ratne zarobljenike. Umesto toga, Tairović i Milenković su jedino, posle izvesnog vremena, dobili pravo da pišu pisma iz logora, a na slobodu su pušteni tek kao zamena za dva uhvaćena američka vojnika. Do toga je došlo osle akcije posredovanja čuvenog američkog crnačkog lidera Džesija Džeksona, koji je zbog toga i doputovao u Srbiju krajem aprila 1999. godine. Tairović i Milenković nisu do sada pokretali nikakve pravne postupke protiv onih koji su ih bespravno držali u tajnom zarobljeništvu, ali za sada ne pokazuju ni nameru da poslušaju savet Helsinškog odbora i tuže državu u čijim su vojnim jedinicama ratovali. Milenković, međutim, priznaje da ga je zabolelo i da nikada nije razumeo zašto njegova pisma nisu stigla njegovim roditeljima iako su mu Amerikanci dopustili da se javi kući. Pisma je, posle oslobađanja iz američkog zarobljeništva, pronašao u vojnom odseku u Vranju.
Jelena Cerovina
[objavljeno: 21.02.2007.]
.jpg)
