Izvor: Politika, 15.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Blage kazne za krađu stabala
Građani seku svoje šume bez stručnog plana i neophodne dozvole. – Nema tehnologije za preradu drvnih otpadaka u ekološku energiju
Nema srpskog seljaka koji bi posekao hrast kitnjak, navodno prebivalište moćnih duhova. Istorija govori, međutim, da sve ostale vrste drveća, koje nisu pod zaštitom neobjašnjivih sila, nisu odbranile ni palice kraljevih žandara. Osim drumova, i šume su se „poželele Turaka”, jer su posle njihovog povlačenja ka jugu Balkana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Srbi nemilice počeli da obaraju stabla, obarajući tako i procenat pošumljenosti zemlje sa, danas neverovatnih, 75 odsto na svega nešto više od 17 odsto. Kao da smo drvo umeli da upotrebimo samo za hajdučki zaklon.
U to vreme, ratari su krčili šume da bi dobili više obradivog tla. Budući da su se posle svake krize ljudi prisećali da su im dedovi ostavili neki šumarak koji se može pretvoriti u dobrodošlu paricu ili da je u blizini nečija tuđa dedovina koju mogu kradom „obrstiti” i prodati, pravo je čudo da je Srbija do 1979. godine dostigla 26 odsto pošumljenosti, što je i dalje bilo za pet odsto manje od evropskog proseka. U Vojvodini je procenat jedva veći od sedam odsto, u nekim okruzima tek malo više od jedan odsto. Pri tom je i kvalitet 65 odsto srpskih stabala loš, jer su iznikla iz korena prethodnog stabla, umesto da bujaju iz semena, bilo onog koje raznose vetar i ptice, bilo onog koje bi trebalo da u zemlju zakopaju šumari.
Prema najnovijim podacima, stepen pošumljenosti, mada podaci za Kosovo i Metohiju nisu dostupni, povećan je i iznosi 29 odsto. Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede otvorilo je odavno potrebne centre za sakupljanje semena i rasadnike, ali finansije još nije uspelo da obezbedi.
– Potrebno nam je deset puta više novca od 600 miliona dinara koliko sada imamo. Najveći deo budžeta sami nabavljamo od nadoknada za korišćenje šuma, samo manji deo dostavlja Republika. Osamdesetih godina prošlog veka, sredstva smo dobijali od svih pravnih i privrednih subjekata i tada smo godišnje mogli da pošumimo oko 20.000 hektara, upravo koliko bi i danas bilo potrebno – kaže Aleksandar Vasiljević, direktor Uprave za šume u Ministarstvu.
Da šumari mogu da zasade više novih stabala, krađa stabala bi bila podnošljiv problem. Zbir nelegalne i dozvoljene seče ne dostiže polovinu godišnjeg prirasta šuma, dok stručnjaci objašnjavaju da ne bi bilo kritično da se poseče i čitavih 70 odsto. Nevolja je što, osim organizovanih grupa drvokradica, i privatni vlasnici seku svoje šume bez stručnog plana i neophodne dozvole, ali su sudije blage prema njima, pravdajući to pravom da raspolažu ličnom svojinom, naročito u teškim vremenima za preživljavanje.
Sporost ostalih grana vlasti ometa Ministarstvo i u preradi drvne mase u energiju. Poslate su prijave međunarodnim organizacijama za sredstva koja bi bila upotrebljena za podizanje takvih postrojenja, ali čak i s tim novcem primena biomase ostala bi ograničena zato što potrebne tehnologije nema ni među šumarima ni među poljoprivrednicima.
– Bacamo energiju u vetar. Ratari sada mogu da koriste drvo samo za ogrev ili da ga ostave u šumi. Energetski resor bi morao da definiše okvir za upotrebu obnovljivih izvora energije, pre svega sistem subvencija, kakav postoji svuda u Evropi. Bez toga mi sami ne možemo mnogo da uradimo – objašnjava Vasiljević.
Nedostatak mašina kojima bi se prerađivali otpaci drveća, kaže Vasiljević, razlog je što šumari ne prikupljaju veću količinu suvaraka. Ovakav odgovor nije dovoljan Saši Draginu, ministru za zaštitu životne sredine, koji veruje da bi požari, koji su letos spržili skoro osam puta veću površinu od one koju godišnje zasadimo, bili mnogo manji da su opale grane uklonjene.
Na propuste u održavanju šuma nezvanično se žale i ekološke organizacije, koje tvrde da šumari često sade topole u zonama specijalne zaštite prirode, gde je ta vrsta zabranjena. Vasiljević poziva ekologe da svaki prekršaj prijave zvanično.
– Zahtevi ekologa ponekad su kontradiktorni. Oni traže da ne koristimo plastiku, ali ne dozvoljavaju da sečemo šume. Sirovinu treba obezbediti i plantaže topola čuvaju vrednija stabla – rekao je Vasiljević.
Ono u čemu Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede ne može da pomogne jesu gradske površine. Za njih je zaduženo Ministarstvo za zaštitu životne sredine, koje će do kraja godine zasaditi milion stabala u drvoredima pored drumova, na napuštenim kopovima, jalovištima i divljim deponijama. Broj zvuči impozantno, ali šumari godišnje sade i po šest miliona stabala, što opet nije dovoljno da poveća sadašnji procenat pošumljenosti Srbije.
Vladimir Vukasović
[objavljeno: 16/03/2008]
