Izvor: Politika, 25.Jan.2014, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bila jednom jedna kuća
U „Politiku” sam ušao minulog veka, s kraja proleća sedamdeset prve. Sedamnaestospratnica u Makedonskoj postojala je tek četiri godine. Lipe su još mirisale.
Miris lipa, štamparskog olova, ćevapa i špricera, štektanje teleprintera, zvon uzrujanih telefonskih poziva, otkucaji pisaćih mašina, žamor, užurbanost – i smiraj kad se sve završi, kao posle ljubavnog zanosa... To pamtim.
I još ponešto.
Bez naročitog sistema i reda, prosipam torbu sećanja. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ostavljam na stranu novinarske uzlete i padove, mudrosti i gluposti, istorijske i druge prelomne trenutke, da bih na kratko osvetlio onaj običan, svakodnevni, prost život koji je minuo i nestao kao da ga nije ni bilo. Tako je, za početak, kocka pala na...
Menza
Tada se to zvanično zvalo: Restoran društvene ishrane, ali je radije korišćen kraći, latinski naziv – menza. Opremljena po najvišim standardima savremenog kulinarstva, nudila je vrhunski spremljena jela za svačiji ukus. Redovno, bilo je hrane i za one koji poste, ili su na dijeti. Plaćalo se bonovima dobijanim mimo plate. Mogli smo dovoditi i goste.
U početku, u menzi je bilo i piva, po fabričkoj ceni. Ta briga o radnom čoveku naišla je na odgovarajući prijem. Vreme za obed, međutim, sve više se širilo nauštrb radnog, pa je ukinuto.
Mleko je, u početku, bilo potpuno besplatno, dok hleb nikada nije morao da se plaća.
Petnaesti
Nepotrošenih bonova ostajalo je i zbog „Politikinog” Kluba na 15. spratu. Često su zanimljiv razgovor i dobro društvo bili razlog da se blagoutrobije zadovolji na licu mesta. Ko nije imao para, pozajmio bi, a ako nije imao niko, kelner bi dug upisivao u svesku.
Urednicima, onda, nisu bili potrebni mobilni telefoni da bi novinara uputili na hitan događaj. Dovoljan je bio lokal Kluba. A kada je list završen, dolazili su i urednici.
Na Petnaestom su sedeli i poletarci i prepečeni spisatelji. Ovi prvi su s poštovanjem gledali u pravcu majstora priželjkujući da im se jednoga dana približe i izbliza slušaju. A to bi se i dogodilo. Tako su se s generacije na generaciju prenosile priče o davnašnjim, legendarnim urednicima i novinarima. Njihov život se, kroz nas, nastavljao.
Tu su hvaljeni i kuđeni tekstovi nas savremenika, prepiralo se pa i svađalo oko pojedinih stilskih i zanatskih začkoljica, moralnih i etičkih principa profesije, učili jedni od drugih i šta i kako treba i šta i kako ne treba. Da li je novinarstvo posao, ili misija, ima li veće vrednosti od istine, može li... Redakcijski sastanci (redovno jednom nedeljno) bili su manje zanimljivi.
Putovanja
Putovalo se mnogo. Kada se 1978. godine zatresla zemlja u Crnoj Gori, „Politika” je iznajmila cesnu sa pilotom i kopilotom samo za nas dvojicu izveštača. Bio je to naš nebeski taksi. Sleteo je u Tivat, a tu smo uzeli zemaljski taksi da bi na kraju, po obavljenom poslu njime stigli u Dubrovnik gde nas je čekala naša cesna.
„Politika” je imala veliki vozni park, s kamionima za prevoz štampe i roto-papira (ali i nameštaja, kada se kogod od nas preseljavao). Kamioni su prva izdanja dnevne štampe i nedeljnike vozili u srpske gradove i na avione, železnicu i autobuske stanice da bi novine ujutro rano bile na kioscima od Vardara pa do Triglava. Novinari su se tada vozili popularnim tristaćima i ladama. A ako bi nam prevoz zatrebao dok smo negde u gradu, koristili smo taksi za koji smo izvesno vreme u Sekretarijatu dobijali taksi blokove koji su važili za, tada najjaču, taksi službu Gradskog saobraćanog preduzeća. Po okončanoj vožnji dovoljno je bilo samo da potpišemo.
Bilo je zabranjeno da nam išta plaćaju oni o kojima pišemo. Ni ručak u restoranu, ni avionsku kartu, prevoz taksijem... Sve je plaćala „Politika”. Takozvano sponzorstvo nije dolazilo u obzir, osim u prilikama kada to ne bi moglo uticati na objektivnost (svetska sportska takmičenja, gostovanja umetničkih ansambala...).
Po svetu (sa malim izuzecima) putovalo se bez viza, dinar je u mnogim zemljama bio konvertibilan.
Druženje
Jednom mesečno urednik Beogradske hronike Borko Gvozdenović vodio nas je, celu rubriku, na večeru „Kod Šace” u Šafarikovoj. To je bio Klub (univerzitetskih radnika), zatvorenog tipa. Zaseli bismo posle završenog prvog izdanja, pa do pred zoru... Tako smo učvršćivali timski duh, postajali velika porodica. I to o trošku „Politike”.
Darko Ribnikar vodio nas je povremeno u jednu kafanicu u Nušićevoj, na kuvanu kolenicu sa renom. O njegovom trošku. I pričao nam šta je novinar „Politike” za platu mogao da kupi tamo negde posle (drugog) rata. Mnogo više nego mi tada. A iz intervjua Branka Ćopića već smo znali da je od honorara za objavljenu Priču Politike pre (drugog) rata mogao živeti godinu dana.
Čeda Lakić, koji je pratio saobraćaj, priređivao je česta putovanja koja su bila besplatna ili simbolično plaćana.
Besplatno je bilo putovanje specijalnom avionom, samo za nas, u Sarajevo na veliku izložbu u Skenderiji Istorija na tlu Jugoslavije (od praistorije do danas). Izložba je prethodne, 1971. godine bila postavljena u Parizu, u Gran Paleu. Posle smo išli na Vrelo Bosne, pa na Baščaršiju, na bosanski lonac.
Malo-malo, pa bi Čeda, sletevši na Surčin, dolazio pravo u „Šumatovac” s punim torbama, na primer, svežih plodova mora (ulovljenih dva sata ranije), u kuhinju, i davao da se sprema. Potom bi usledio poziv da su stolovi postavljeni. Usluge nisu naplaćivane.
Žika Živulović Serafim u Grockoj, čini mi se, imao je veliki voćnjak. Svakog proleća donosio je vreću trešanja koju je rasprostirao po nekoliko sastavljenih redakcijskih stolova. Onda su kolege sa svih spratova dolazile da se počaste. A Rade Subotić, dopisnik iz Osjeka, krajem novembra, u vreme svinjokolja, po stolovima prekrivenim pak-papirom rasprostirao je slavonske čvarke, krvavice, švargle, kobasice svih vrsta, a mi bismo dopremali hleb, kisele krastavčiće, pa onako sa stolova, rukama...
Ko god je kod kuće nešto proslavljao (rođendan, venčanje, godišnjicu koječega, krsnu slavu...) sutradan je donosio ponude i kolegama, da se počaste.
„Politikina” kuća bila je – kuća. U njoj je bila i naša ambulanta sa lekarem opšte prakse i zubarem, odeljenje daktilografa i stenografa... Tu se radilo, jelo, pilo, povremeno bi se, u vanrednim situacijama, i prenoćilo u sastavljenim, udobnim foteljama, ili na glatkim, tvrdim stolovima. Da je bilo kakvog tuša, mnogi ne bi odatle ni odlazili. Osim možda na more, u „Politikino” letovalište...
Bila je kuća koja se plodila. U Krnjači je „Politika” izgradila jednu od tada najvećih štamparija duboke štampe u ovom delu Evrope, a 1980. u Krupnju otvoren je Dom kulture „Politika” na 3.500 kvadrata, poklon ove novinske kuće koji je Krupanj dobio na konkursu.
Nezadovoljstvo
Čitajući ovu pričicu, čoveku se danas može učiniti da su novinari tada bili zadovoljni. Ne, bili su veoma nezadovoljni.
Nezadovoljni i platama i rang-listama za stanove, i... Ali najviše slobodama... Ono što smo imali dostignuto je, težilo se boljem. Bilo je to vreme socijalizma i jednopartijskog sistema kada se znalo dokle se može ići u kritikama. Novinari su se, ipak, dovijali kako da pređu tu granicu. Preteća je bila oštrica čuvenog člana 133 Krivičnog zakona SFRJ, poznatijeg kao verbalni delikt. Kada se uveliko govorilo o njegovom ukidanju, Nenad Crnčević, satiričar, rekao mi je da je protiv toga. Ja hoću, objasnio je, da me košta kad nešto kažem.
Te njegove rečenice sećam se često dok pratim današnja glasila.
Vidno urušavanje „Politike” počelo je kad i (vidno) pucanje Jugoslavije, deceniju pred kraj veka.
Sličice sećanja na to doba moraće sačekati neku drugu priliku.
Slobodan Stojićević
objavljeno: 25.01.2014.
