Izvor: Politika, 13.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Biciklom u Malu Aziju
Troje nemačkih penzionera, sa ukupnim zbirom godina više od dva veka, krenuli su dvotočkašima do planine Ararat na jermensko-turskoj granici, na put dug 3.500 kilometara
Zmajevo kod Vrbasa – Na putevima koji vode od severa ka jugu Srbije, pažnju automobilista, ali i ostalih učesnika u saobraćaju, ovih dana privlači neobična biciklistička trojka, sa ukupnim zbirom godina više od dva veka. Bračni par Irmgard i Hans Huber i njihov prijatelj Klemens >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Šelhas krenuli su biciklima pre dvadesetak dana iz nemačkog gradića Grevenbrojha na putešestvije dugo 3.500 kilometara. Njihov krajnji cilj je planina Ararat, na granici između Jermenije i Turske.
U koloni, poput nekakvog karavana, sa velikim rancima na leđima i povećim pratećim prtljagom na svojim dvotočkašima, njih troje, koji su već zagazili u osmu deceniju, strpljivo voze, ravnomerno okrećući predale, uprkos velikoj vrućini, vetru, pa i kiši. Dnevno prevaljuju od 70 do 100 kilometara, a na usputnim pauzama da se okrepe ili prenoće uglavnom, kažu, nailaze na nesebično gostoprimstvo domaćina – posebno otkako su ušli u Srbiju.
– Dok smo vozili preko Austrije, Slovačke i Mađarske, noćivali smo isključivo u motelima ili pod šatorima, a evo već nekoliko dana, koliko smo u Srbiji, stalno smo gosti ljudi koje smo upoznali sasvim spontano, na drumu ili u nekom usputnom restoranu. Odista smo prijatno iznenađeni srdačnošću i gostoprimstvom koje doživljavamo u vašoj zemlji – gotovo uglas pričaju ovo troje vremešnih upornika, koje smo sreli u Zmajevu, nadomak Vrbasa, gde ih je ugostila porodica Andrije Balanga, mada se nikada pre toga ni čuli ni videli nisu.
Rekoše još Irmgard, Hans i Klemens da su se pre odlaska na ovo putovanje dugo dvoumili da li da idu preko Srbije, jer su ih mnogi savetovali da izbegnu ovaj pravac, upozoravajući ih da mogu naići na neprijatnosti. Ipak, vele, to ih nije pokolebalo da promene maršrutu i – nisu se pokajali. Naprotiv.
– Da se na ovom putovanju nismo našli u vašoj lepoj Srbiji, već da smo išli obilazno preko Rumunije i Bugarske, mnogo bismo izgubili, ostali bismo uskraćeni za doživljaje divnih susreta sa vašim ljudima. Gde se god zaustavimo, nesebično žele da nam se nađu pri ruci, pozivaju nas na konačište, ručak ili večeru, žele da nas počaste pićem. Kada bismo prihvatili sve te ponude, trebalo bi nam makar pola godineda prođemo kroz Srbiju – kaže nam Hans Huber i najavljuje da će narednog leta, takođe biciklom, ako ga zdravlje dobro posluži, na novu turneju. Ali, tada, samo po Srbiji.
– Krenuli smo biciklima, jer jedino takvim načinom putovanja možemo se upoznati i zbližiti sa raznim ljudima, što nam je i cilj. Hvala Zmajevčanima, pogotovo porodici Balango, što su nas ljudski i toplo prihvatili. Zahvaljujemo i ostalima koji su nas ugostili usput otkako smo prešli granicu između Mađarske i Srbije. Kada se vratimo u Nemačku svima ćemo pričati o vašoj gostoljubivosti – rekli su Irmgard, Hans i Klemens.
A, na naše pitanje zašto su se opredelili da njihovo krajnje odredište bude baš Ararat, ovo troje vremešnih biciklista odgovorili su da još od mladalačkih dana, kada su prvi put čitali istoimeni roman Lajoša Zilahija, žarko žele da upoznaju ovu mitsku planinu, na koju se po predanju iskrcao Noje posle potopa.
P. Koprivica
[objavljeno: 14/08/2008]
.jpg)
