Izvor: Politika, 19.Feb.2011, 23:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bez straha na vrhu Anda

Srpska alpinistička ekspedicija, predvođena Draganom Jaćimovićem, osvojila Akonkagvu, najviši vrh južne hemisfere

I najviši planinski vrh južne hemisfere Akonkagva (6.962 metra), na granici između Argentine i Čilea, pala je pod noge srpskih alpinista. Ekspediciju od 18 ljudi i ovog puta predvodio je naš najpoznatiji alpinista Dragan Jaćimović, koji je, kao prvi Srbin, osvojio Mont Everest 26. maja 2000. godine. Jedanaest godina kasnije, ponovo je bio na velikim iskušenjima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ali je uspeo pre nekoliko dana da na vrh Anda izvede Srđana Veljovića, Božu Ristića, Ranka Jašovića, Ivana Đokića, Jova Elčića, Bobanu Petrović, Branka Dikića, Semira Kadrovića, a pre sam kraj pridružili su im se još jedna Makedonka i tri Poljaka.

– Naš uspon zaista se može nazvati podvigom jer su uslovi bili izuzetno surovi. Satelitska vremenska prognoza koju smo dobili bila je pogrešna, što nam je stvorilo velike teškoće. Iz Srbije i okolnih zemalja pošlo je nas 21, a 18 ljudi je došlo u priliku da krene na završni uspon. Zbog nevremena koje nas je zahvatilo, došli smo u situaciju da se snalazimo na licu mesta. Najveći podvig je što smo se vratili svi živi i zdravi, što niko nije imao promrzline – priča Jaćimović za „Politiku”.

Pripreme za takvu ekspediciju traju bar šest meseci, u kondicionom delu, da bi čovek izdržao do kraja. Naravno, neophodno je i višegodišnje iskustvo pre toga. Jer, na Akonkagvi ovog puta su se sve teškoće množile puta dva, objašnjava iskusni planinar.

– Sve vreme smo imali nadmudrivanje s prirodom. Morate stalno iznova da procenjujete okolnosti i zamalo da, 200 metara pre vrha, donesem odluku da odustanemo. Vreme se menjalo svaka dva minuta. Naiđe oblak, pa krene mećava, pa stane, pa sve opet iz početka. A sve praćeno izuzetno jakim vetrom. Ali, pošto je na kraju uz mene ostalo još osam ljudi, koji su svi bili izuzetno fizički spremni i željni da idu do kraja, odlučio sam da ipak nastavimo – priseća se Jaćimović.

Pred sam vrh, okrenuo se ka svojim prijateljima i rekao: „Nema nikakvog snimanja, nikakve zastave. Samo stanemo, zagrlimo se, jedan snimak i idemo dole”! Tako je i bilo, jer se plašio da li će uspeti da se vrate na vreme u kamp.

Osim penjanja, šta još jedan alpinista mora da zna, pitamo našeg sagovornika.

– Kada dođemo u šator, odmah se podele poslovi. Jedan ide da donese sneg u vreći, a drugi topi taj sneg. Posle od te vode pravimo čaj, supu. Punimo obavezno i termose, jer bez tri-četiri litra popijene vode mi smo izgubljeni na planini. Dehidriramo i dobijemo brzo visinsku bolest. Prosečno, na Akonkagvi ovog puta ljudi su izgubili između osam i deset kilograma telesne težine – otkriva vođa srpske ekspedicije.

Samo penjanje na Akonkagvu počinje od baznog kampa, koji se nalazi na 4.300 metara nadmorske visine. Prvi visinski kamp je na 5.500, a drugi je na oko 6.000 metara, a vrh je na 6.962 metra. Pre toga, poslednji put su spavali u krevetu u hostelu u jednom gradiću, ski centru, koji je na 2.700 metara nadmorske visine. Napravili su i malu proslavu, svirali gitaru i pevali, ali su tu i završili sa opuštanjem. Ljudi se transformišu, uozbilje, druženje uz gitare nastavljaju kada se vrate dole.

– Na planini svi brinemo jedni o drugima. Svaki korak koji napraviš je velika pobeda. Desilo se čoveku da se na završnom usponu, na 100 metara od vrha, okliznuo i pao. Poleteo je dole, već sam ga video razbijenog o stene. Ali, uspeo je da se zaustavi na vreme. Zabranio sam mu da ide na vrh, jer sam smatrao da zbog tog šoka nije potpuno pribran i svestan šta se dešava. Zajedno s jednim drugarom smestili smo ga na sigurno mesto da nas tu sačeka dok se ne vratimo – kaže Jaćimović.

Iako je za poslednjih 15 godina obišao mnoge svetske vrhove, uspon na Akonkagvu, prema količini utrošene energije, naporu i iscrpljenosti, Jaćimović upoređuje samo sa Mont Everestom.

– Najvažnije je biti potpuno miran i opušten kada vodite ljude u takve ekspedicije. Učestvovao sam u spasavanju života mnogih ljudi. Ako neko ide da penje neku vertikalu i zubi mu cvokoću od straha, onda to nije to. Koja je poenta tvog penjanja ako se plašiš? Prava stvar je samo kad uživaš u tome – objašnjava srpski planinarski as.

Bojan Bilbija

objavljeno: 20.02.2011

Nastavak na Politika...