Izvor: Danas, 14.Sep.2015, 21:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez mnogo opasnosti od epidemija
Reke izbeglica čine da se sve češće pokreće pitanje zdravstvenog rizika za naše građane zbog unosa "egzotičnih" ili nekih već prisutnih zaraza. I laička i stručna javnost posebno pominju tri bolesti: tuberkulozu, dečiju paralizu i malariju. Počnimo od njih.
Svi naši ljudi dobili su beseže na rođenju, ali ta vakcina ne štiti od infekcije, već od najtežih komplikacija - tuberkuloznog zapaljenja moždanih opni i rasejane (stručno: milijarne) tuberkuloze. Veliki >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << broj građana Srbije imao je takozvanu primarnu infekciju, ali se ona relativno retko reaktivira, i to po pravilu kada odbrambene snage organizma znatno oslabe. Izlaganje bolesniku s plućnom tuberkulozom, naročito uz duži kontakt, dovodi do prenošenja bolesti. U Srbiji je rezervoar zaraze (plućni bolesnik koji kašlje) svaki 5000. građanin (to je za oko 50 odsto više nego u Evropi ). Izvestan rizik zaražavanja od došljaka postoji, ali je vrlo mali. Oni su najveća opasnost za svoje bližnje s kojima putuju.
Dečija paraliza (polio) izaziva trenutno veliku pozornost u svetu jer se približavamo globalnom iskorenju ove bolesti. Trenutno je ima još samo u Avganistanu i Pakistanu, ali i tamo je vrlo retka. Nevolja je u tome što je još prošle godine divlji poliovirus izolovan kod dece u Siriji, Iraku i Somaliji. To su područja u kojima je besneo rat, pa je, recimo, u Siriji obuhvat polio vakcinom sa preko 90 odsto 2010. pao na 68 odsto 2012. Naredne godine je usledio dvocifren broj obolelih. Inkubacija je 7-14 dana, ali gornja granica može da bude i 35 dana (izuzetno retko i znatno duže). Zaraznost traje 3-6 sedmica. Sreća je što je kod nas još uvek visok obuhvat vakcinacijom. U poslednje vreme je pao, pa bi eventualno zaražavanje išlo na dušu protivnicima vakcinacije koji iz različitih, mahom nečasnih razloga uzbunjuju narod i zdravstvenoj službi zbog nestašica (u pitanju je petovalentna vakcina).
Malariju smo iskorenili pre više decenija, ali su malarični komarci još uvek prisutni u životnoj sredini. Problem je tropska, ili falciparum malarija od koje može da se umre. Naši ljudi, povratnici iz tropskih krajeva, umiru iz dva razloga: a) nisu poštovali obavezu da uzimaju lekove i b) bolest nije prepoznata, pošto se retko javlja. Bolesnika trese groznica u pravilnim vremenskim razmacima (kod povremeno lečenih ta pravilnost se gubi). Vremenom se, i bez terapije, napadi ublažuju i proređuju, pa nestaju. Čovek je, srazmerno jačini napada, sve manje zarazan, i to do godinu dana za tropsku malariju, a znatno duže za ostale vrste ove bolesti. Proizilazi da je bolesnika lako prepoznati u akutnoj fazi, ali takvi, bar dok ih trese groznica, nisu mnogo pokretni. Problem bi mogli da budu došljaci u poznijoj, latentnoj fazi bolesti, kada se osećaju dobro. Povoljne okolnosti su što je broj parazita u krvi takvih osoba mali (a time i opasnost od prenosa bolesti) i što se sezona aktivnosti komaraca smanjuje - u drugoj polovini septembra ih je mnogo manje, a do polovine oktobra su svi u zimskim leglima. Tako će biti, bar što se tiče malaričnih komaraca (anofelesa), sve do kraja marta.
Postoji niz drugih zaraza koje su češće u delovima sveta odakle nam dolaze gosti nego kod nas. Takav primer predstavlja zarazna žutica B, ali izbeglicama nije ni do seksa, ni do drogiranja, tako da nas ne ugrožavaju. Česti su među njima i crevni paraziti. Opet, međutim, mali je rizik za našu populaciju duž trase kretanja izbeglica. Šuga se lako prenosi direktnim dodirom, pa tu pomaže ako se zaraženi otkriju na ulazu u zemlju i ako im se odmah da lek. Ebole nema u područjima odakle stižu izbeglice. Da nam dolaze ljudi iz centralne Afrike, morali bismo imati u vidu da inkubacija traje 5-15 dana, pa bi se obraćala posebna pažnja na sve sa naglo i teško narušenim zdravstvenim stanjem.
Zaključak bi bio da nema mesta panici, ali da je potreban razuman oprez. Država je objektivno sposobna da se uhvati ukoštac s nastalom situacijom, bar kada se ona svede samo na epidemiološki izazov. Tekući talasi izbeglica su prevashodno socijalna drama, a epidemiološka strana problema postaće vidljiva jedino ukoliko zakaže sistem ranog otkrivanja i suzbijanja eventualno iskrslih zaraza. Tu važi staro pravilo da prevencija najbolje funkcioniše kada se čini da za doktore nema posla. Povoljne su tri okolnosti:
1. Izbeglice ne dolaze avionom, već raznim drugim transportnim sredstvima putuju do nas.
2. Gro njih navire u Srbiju s Bliskog (Sirija, Irak) i Srednjeg istoka (Avganistan, Pakistan), a ne iz podsaharske Afrike. Afrikanci putuju direktno na sever, preko Sredozemnog mora, a izuzetak je po neki Eritrejac ili Somalijac.
3. Do sada smo se suočavali sa imućnom gradskom populacijom koja se u epidemiološkom pogledu znatno razlikuje od svojih seoskih zemljaka.
Sve do sada rečeno važi, naravno, samo za uslove tranzita. Ukoliko bi se usvojio nerazboriti predlog da se izbeglice masovno naseljavaju po pojedinim krajevima Srbije, procena rizika bila bi sasvim različita.
* Autor je profesor univerziteta, epidemiolog
