Izvor: Politika, 24.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez kuće i bez broja
Pretpostavlja se da u Srboji ima oko 10.000, a samo u centru Beograda oko 2.000 beskućnika
Ni prvi prolećni dani nisu smanjili broj korisnika u Prihvatilištu za odrasla i stara lica u Kumodraškoj ulici u Beogradu, jedinoj ustanovi u našoj zemlji, i bivšoj Jugoslaviji, koja brine o ljudima koji nemaju krov nad glavom i koji su socijalno ugroženi. Iako je kapacitet ove ustanove 105 mesta, ovih dana oko 120 ljudi pronašlo je utočište gde može da prespava, okupa se, pojede >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kuvani obrok, dobije lekarsku pomoć.
O broju beskućnika u Srbiji Ministarstvo rada i socijalne politike nema preciznih podataka. Ono što se zna jeste da je u februaru 58.610 porodica, odnosno 150.342 članova dobilo materijalno obezbeđenje, a minimalni nivo socijalne pomoći koje propisuje država u martu ove godine za jednog člana porodice bila je 4.749 dinara.Država u potpunosti finansira 9.087 korisnika u domovima za stara lica, dok je njih 3.973 delimično na budžetu.
Prvoslav Nikolić, zamenik direktora Prihvatilišta za odrasla i stara lica, kaže da se na stručnim skupovima na ovu temu pominje oko 2.000 beskućnika koji žive samo u centru prestonice, dok se u javnosti barata sa brojkom od 10.000 na nivou Srbije koja nikada nije demantovana.
Prema evidenciji Prihvatilišta za odrasla i stara lica, u toku prošle godine kroz Prihvatilište je prošlo oko 400 ljudi.
– Iz godine u godinu broj ljudi koji se otuđuju od porodice i zavise od pomoći države se povećava, a među korisnicima ima i mnogo mladih ljudi. Veliki problem predstavljaju štićenici kazneno-popravnih domova, kojima, kad napune 18 godina, dok se ne smeste u neku ustanovu socijalne zaštite, jedino možemo mi da pomognemo – kaže Nikolić.
Od osnivanja 1974. godine, kroz Prihvatilište i Pomoćnu službu na Železničkoj stanici prošlo je više od 20.000 ljudi. Prenoćište, medicinsku pomoć i topli obrok u poslednjih 35 godina ovde su potražile mnogobrojne skitnice, prosjaci, invalidi, srčani bolesnici, dijabetičari, oboleli od HIV-a i hepatitisa, zavisnici od droge i alkohola, kao i veliki broj duševno obolelih ljudi. U „kuću poslednje nade” uglavnom dolaze u teškom i higijenski zapuštenom stanju, jer se mnogi od njih nisu kupali i po nekoliko meseci. Premda su izabrali život mimo pravila, uglavnom žive u podrumima, napuštenim zgradama, šahtovima, parkovima, a ima i onih koji su improvizovani dom napravili i na uličnim pločnicima.
Među beskućnicima, koji se odupiru da budu smešteni u neku instituciju je i Vlada Trbojević, koji više od 10 godina živi na uglu Cetinjske i Hilandarske ulice u centru Beograda. Kako kaže, propustio je mnoge šanse u životu i godinama odbija da prihvati pomoć.
– Hranu mi donose prolaznici, imam svoje pekare i mesare koji mi daju šta im preostane, a najvažnije mi je da imam cigarete i pivo. Sve što sam imao potrošio sam na kafane, kelnerice i taksiste, a u dom neću, jer bi mi tamo oduzeli slobodu – objašnjava Trbojević.
Dragica Vlaović-Vasiljević, pomoćnica ministra u sektoru za brigu o porodici i socijalnu zaštitu, kaže da položaj beskućnika kao posebno imenovane grupe kojoj se pruža zaštita u sistemu socijalne zaštite, nije definisan.
– Zakonom o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana propisana je obaveza centara za socijalni rad da osobi koja se nađe na teritoriji opštine van svog prebivališta u stanju trenutne i izuzetno teške situacije pruži odgovarajući oblik zaštite. Time je otvorena mogućnost za njihovu zaštitu, iako nemaju dokumenta o prebivalištu – objašnjava pomoćnica ministra.
Prihvatilište u Kumodraškoj ulici svakodnevno prima ljude bez imena i prezimena, dokumentacije, lekarskog uverenja, starosti od 18 do 84 godine, koliko ima najstarija korisnica, izbeglica iz Slavonije. Po zakonu, u ovoj ustanovi mogu da ostanu do šest meseci, a, prema rečima Prvoslava Nikolića, mnogi ostaju i posle ovog predviđenog perioda, jer nakon otpuštanja ista osoba posle pet dana ponovo zatraži pomoć i ceo postupak se ponavlja.
– Zakon ovu kategoriju ljudi štiti tako što imaju prava na socijalnu pomoć, zdravstvenu zaštitu. Međutim, zbog zdravstvenih i mentalnih problema mnogi od njih nisu u stanju da ostvare ovo svoje pravo. Problem predstavlja i nemogućnost pronalaženja papira iz matične knjige rođenih, odnosno da otkrijemo ko je osoba koja boravi kod nas. Od 1999. godine imamo čoveka sa Kosova za koga znamo da je rođen u Prizrenu i zbog neaktivnosti Centra za socijalni rad, koji je dužan da to reši u roku od šest meseci, taj čovek još boravi kod nas. Sa bivšim jugoslovenskim republikama ta saradnja je mnogo bolja – kaže Nikolić.
Jelena Lucić
[objavljeno: 25/04/2008.]
