Izvor: Politika, 18.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Berberi zaraslih staza
Urliču sirote pevaljke i mučeni pevači kao da im je neko od kosača prešao kosom preko stopala. Upućeniji tvrde da to oni pevaju
Nogu pred nogu, staračkim korakom, grabio je đed Dobrivoje Aćimović naviše, kroz visoka papratišta. Još se ponegde noć grabila za nebo. Gde god bi vrhom kose, prebačene o koščato rame, zakačio polegle bukove grane, zazvonio bi glas neotkovane oštrice. Žurila je starina da za praskozorja stigne do rajačkog guvna, podno samog vrha planine. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Jutro nije žurilo nikud. Čekalo je strpljivo svojeg zdravičara da stigne i kao toliko puta dosad podigne bukliju, prekrsti se i otpije tri kratka gutljaja pa da zajedno otkuju kosu.
– Dobra ti sreća ovi dani i srećan nam rad – veli starac nebesima, zagledan u bledo jutro nad Suvoborom i Divčibarama. Nebo mu blagim vetrom otpozdravlja. Zaječa otkov svud po Rajcu ko manastirsko klepetalo. Zazvoniše za njim i druga. Odsvuduka. Jednoličnim ritmom kao da samo jedan otkiva. Ko da srce kuca.
Sabrala je u nedelju po Petrovu danu ova rajska planina najbolje kosce Srbije, Republike Srpske i Crne Gore. Sve one kojima su kose u amanet još od pradedova ostale, na već legendarno takmičenje u kosidbi. Trideset i četvrto po redu.
– Eno pod onom... onom dole bukvom sam se rodio – veli setno deda Dobrivoje, milijući pogledom prastaro drvo u dnu dugog, mirisnog otkosa. Odavno su oboje načeli devetu deceniju života na Rajcu. Jednako se naborali. Nakrivi starac šajkaču više na desnu stranu i osloni se čvršće o kosu pa nastavi.
– Sedamdeset i dve godine nas dvoje drugujemo. Sa trinaest me je leta otac naučio da kosim i evo još se ne predajem. Što se samog takmičenja tiče, meni je ovo 27. put da učestvujem, a daće dobri Bog još jedno dvaestinu puta i dosta od mene. Ja sam dovoljno kosaca iškolovao – zbori kroz smeh.
Kako ko od kosača pristigne na livadu tako đedo dotegne nošnju ako se gde pogužvala, poravna kolajnu, zasluženu hrabrošću na Sremskom frontu, sa sjajnim dugmadima na jeleku, digne kosu ko vladarsko žezlo i priđe da se izljubi. Nijednoga nije izostavio. Domaćinski, ljudski i očinski.
Kako to u nas obično biva, gde god se mnogo ljudi sabere na jednome mestu vazda pamet ispašta. Šatre, okrvavljeni ražnjevi i trešteni pseudopatriotski urlici u predahu povraćanja – mrtva priroda. Čista naiva. Urliču sirote pevaljke i mučeni pevači kao da im je neko od kosača prešao kosom preko stopala. Upućeniji tvrde da to oni pevaju! Malo je bočnih padina ostalo nepođubreno, mada nijedna nije oranica. Čučne lepo čovek, obgrli bukvu i baci se u teške "misli". To što ga svi gledaju nije ni najmanje bitno, dok god on nikoga ne vidi od drveta pred sobom. Lišća vala ima, pa eto i higijene. Termin "etno" je izgleda preširoko shvaćen. Ali, vratimo se kosačima, koliko god ovo snoplje i otkosi pod šatrama spektakularnije padali...
Za defileom učesnika sledi revijalni deo takmičenja. Ostrvilo se sunce na taj lakat nekoševine da je totalno sagori. Upiljio se Dragomir Savković, Lajkovčanin, u travuljinu, kao da je moli da oprosti i kosi i njemu. Malo šta mu se od lica razaznaje podno šešira i poviše brčina. U poređenju sa njim, Kraljević Marko nije ništa drugo do ćosavi pubertetlija.
– Kasna je ovo trava. Tvrda. Teška za košenje, al će pasti. Mora. Gledaj sine – reče i zamahnu toliko da ceo Rajac legne pod kosu. Eto ga mali Sima korak za tatom. Nema još ni punih pet godina, a odavno ga je otac opremio za kosača. Umudrio se. Merka očeve otkose, jesu li valjani.
– Kao što je i mene otac učio, učim i ja njega. Kosidba je umetnost. Ples sa livadom. Što više žuriš to manje stižeš... Pustiš kosu da vodi, a ti je pratiš – kako govori o livadi zaista se čini kao da pleše. Diše. Kao da se izvija i podaje kosi...
– Ali, ruku na srce da ne grešim dušu, koliko god da sam već srastao s kosom i da ovu umetnost u dušu znam, uvek napominjem da su po mojem mišljenju i najbolji kosci i najbolje kose sa Zlatibora i Mrkonjić-Grada. Brdski kosači su čudo. Gledaš ih i uživaš – rečju prekida slatku opsenu ovaj nekadašnji šampion rajačke kosidbe i naočiti đidija (titula revijalnog dela koja se osim za kvalitet košenja dodeljuje i za izgled i ponašanje kosača).
Dan se već odavno previo preko podneva. Vreme je za veliko takmičenje. Petnaest zaraslih staza čeka svoje berbere. Krenuli su! Cede se pod opancima sokovi poljskih cvetova. Livada se niže u otkose. Zatrči se sunce s vrha pa naniže kosom. Treskaju brusevi i bilegije o vodijere. Treskaju vodijeri o butine kosača. Zgrčile se butine u oslonac izvijenim telima...
– Ti si, bre, dušman kosi. Nečovek. Stani, bre! Naoštri je! Daj joj da udahne – dovikuje Milojko Milosavljević, zdravičar kosidbe, nekome od takmičara.
Sudije su jednoglasne. Pobedio je Milorad Sladojević iz Mrkonjić-Grada. Za njim je ostala gola zemlja i najširi otkos. Brzina je spram ova dva kvaliteta najmanje bitna.
– Svi smo pobedili. Najmanje je to važno – kaže, vukući prstom, ko gudalom, preko oštrice kose. Povio je šakom tek pale trave. Da je nagradi. Da joj zahvali.
U pravu je što kaže. Svi su jednako i prvi i drugi i treći i poslednji. Pobedila je tradicija. Najlepši vez izatkan vekovima pre ovoga dana da traje vekovima za ovim danom.
Još samo da se i ono u hladovini šatri i smetlištu oko njih ne premetne u kakav surogat tradicije. Teško da bi se vekovi u tome razabrali.
Mihailo Medenica
[objavljeno: 18.07.2006.]
