Izvor: Glas javnosti, 21.Dec.2009, 10:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Belošengenska priča
„I mi smo bili mladi, dečko. Pionirske marame i sve što uz njih ide. Bili smo udarnici. Šamac - Sarajevo - Brčko - Banovići, i tako to. Kad je bilo neophodno, bili smo komunisti“, kaže moj ćale.
Sećam se, tatica se namučio tražeći dva svedoka da je bio prvoborac, prvi je svedočio dobrovoljno, a s drugim je tatica lokao sve dok se ovaj, u piću, nije setio da su ratovali zajedno... I, ne kažem, živeli smo pristojno. Kad su Rumuni smazali Nikolaja i Helenu, tatica se uznemirio. >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Vidi on da s komunizmom nešto nije u redu. I poče druga biografija. Počeo je da priča kako su ga komunisti mobilisali i poslali na Sremski front. A onda navalilo sećanje. Priča o svojoj patnji pod komunistima. Nek se zna, zlu ne trebalo! Bio je komunista zato što je morao, sakrio se u partiju jer su tamo retko tražili neprijatelje. Slobu je dočekao radosno. Došao Sloba, prošao Sloba, a tatica se prisetio da je i pod Slobom patio. Divio mu se, kaže, zato što je morao, ko zna šta bi mu se dogodilo da su otkrili šta zaista misli. Posle onog petog oktobra, tatica je živnuo. Bio je bliži osamdesetoj nego sedamdesetoj, u zrelim godinama dakle, kad je čoveku jasno i ono što mu nikada nije bilo jasno.
Tatica je fenomen. Star, a ambiciozan. Kad sestra ili ja padnemo u depresiju, mamica nas prekoreva. Ugledajte se na oca, kaže, pogledajte ga, kočoperan je a jedva mrda, još mu se živi, još je aktivan. Ne da se tatica. Juče se vakcinisao protiv novog gripa. Pre nekoliko dana dobio je biometrijski pasoš i napio se proslavljajući belu šengensku. „Umorio sam se čekajući da Evropa dođe ovamo, spreman sam da, pre nego što preminem, bacim poslednji pogled na ceo svet“, kaže tatica. Moja sestra se krsti. „Mama, šta će njemu naš pasoš, on je francuski državljanin, može da putuje sa francuskim pasošom“. Znaš ti njega, ponosan je, kaže mamica, neće da putuje sa francuskim pasošem, rešio je da putuje kao Srbin. Takav je tatica. Srbije se nikada ne bi odrekao. U Francuskoj i Švajcarskoj naše firme cvetaju, ne stojimo loše ni u Engleskoj, ali tatica sve svoje firme kontroliše iz Beograda, čekao je i dočekao belošengensku. Rešio je da ne zakorači u Evropu dok Srbija ne bude primljena u Evropu. Mogao bi, ali neće, neka se zna da deli sudbinu svog naroda.
Jedan tabloid u Italiji okomio se na taticu, kao da je Berluskoni. Te takav je, te onakav je. Vade mu bivše ljubavnice iz groba. Opisuju njegove mrtve ljubavi, mislim. A tatica ni da trepne. Mama se nervira, sestra ne spava od sekiracije, a ja sam miran. Znam taticu, smisliće nešto. Vidim, tabloid se smirio, našao drugu metu i kolje li kolje. Tatica je kupio italijanski tabloid. „Stranci kupuju naše novine, a ja uzvraćam, kupujem njihove“, kaže tatica. A mamica je ponosna. „Vratio je sve svoje ljubavnice u grob, tamo im je mesto“, kaže mamica.
Tatica zna šta je život i ume sa ljudima. Navrzao se jedan novinar na taticu, opisuje ga u svom romanu kao najstarijeg srpskog mafijaša. Dokazuje dečko da je tatica prvi milion dolara zaradio služeći Titu, a procenjuje sadašnje tatino carstvo na milijardu i po dolara. Kako to, i sve tako. A tatica miran. Porazgovarao je s piscem kao čovek sa čovekom, onako prijateljski, ovaj je spalio gadni rukopis o tatici, i sad je njegov biograf i sekretar. „Sad sam ja njegov Tito, a on je moj Dedijer“, kaže tatica smejući se. Zadivljen sam i čestitam mu iskreno, a on se smeška. Uči, sine, uči, kaže, kupi svog biografa u poslednjem trenutku. Ne rasipaj, ali i ne škrtari kad je to korisno.
