Izvor: Politika, 01.Nov.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bejzbol i Obama
Nedelja, 23. avgust 2008.
Tek je drugi dan kako sam došao, a već sam se sa svojom novom porodicom uputio ka bejzbol stadionu. Ovo mi je prvi bejzbol meč u životu. Na samom početku mog boravka ovde sve razlike su tako velike. Dok se vozim ka stadionu posmatram ulice koje su šire i automobile koji su veći i kojih ima više. Razmišljam o tome kako mi za mesec dana ulice više neće izgledati široke, a automobili veliki.
Parkirali smo auto i uputili se ka ulazu na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stadion. Stotine Amerikanaca i mršavi Balkanac kretali su se u istom smeru. Kupili smo karte i ušli.
Pitao sam se gde sam. Počeo sam da sumnjam u svoj engleski. Da li sam dobro razumeo gde mi to idemo? Začuđeno sam gledao oko sebe. Nisam video nikakav stadion. Prolazili su ljudi noseći hranu, hranu i samo hranu.
„Šta ćeš da jedeš?”, upitao me je američki brat. Nisam bio gladan. Dok sam stajao i čekao da je kupi, nisam mogao da sakrijem zbunjenost. Kroz glavu su mi prolazila pitanja: Gde se nalaze tribine? Kada počinje meč? Video sam samo restorane, velike reklame i gladne (site) ljude.
„Jesi li dobro?”, upitao me je „brat”, verovatno videvši moj zbunjeni pogled.
„Da, dobro sam. Nego, nije mi jasno, kada počinje taj meč?” Njegov odgovor je bio više nego iznenađujući: „Davno je meč počeo!”„Pa što ga ne gledamo ako je počeo?”, bio sam još zbunjeniji. Rekao mi je da prvo moramo kupiti nešto za jelo. Shvatam. Konačno smo došli i do tribinakoje su bile kamuflirane „Mekdonalds”, „Burger king”, „Panda ekspres” i „Takobel” restoranima. Dugih i ne preterano zanimljivih sat vremena pokušavao sam da shvatim o čemu je reč. Baci loptu, udri loptu, trči, hvataj, trči. Ne ide mi u glavu. Ko je tu protiv koga? Objasnili su mi da se ekipe individualno bore za poene, što mi je otklonilo veliku zabludu u kojoj sam živeo skoro sat vremena.
Sat vremena nije puno za jednu bezazlenu zabludu. Ima zabluda koje predugo traju. Neke čak ceo život.
Nedelja, 25. oktobar 2008.
Članovi moje američke porodice imaju različita mišljenja o predsedničkim kandidatima i to mi se deluje kao jako dobro.
Izbori su glavna i nezaobilazna tema svakog razgovora. Što je bliži dan za glasanje napetost je veća. Glasanje, zapravo, traje dve, tri sedmice pre izbornog dana, zavisno od države. Kampanja ne prestaje i nema predizborne tišine. Sve je više onih koji su bili apsolutno sigurni za koga će glasati, a koji više nisu. Sara Pejln se definitivno pokazala kao loš izbor, tvrde demokrate, a počeli su da priznaju i republikanci. Moja američka sestra se danas predomislila i ipak će glasati za Obamu. Američki brat glasao je juče, a danas žali svoj glas, jer se tokom noći predomislio.
Očajna, profesorka ljudskih prava, pre tri dana, ispričala nam je svoju tužnu priču. Nedavno, po povratku iz škole kćerka ju je upitala:
„Je li istina da će Obama ubiti svu belu decu ako pobedi?”
„Naravno da neće! Niko ne sme da ubija decu u našoj zemlji! Ni belu ni crnu!”, žustro je odgovorila mama, osmehom skrivajući bes, pa je zapitala: „A ko ti je to rekao, dušo?”
„Učiteljica.”
Prodaja alkohola na izborni dan je zabranjena, da se glasačima ne pomuti svest. Vrlo mudro, s obzirom na to da izbori traju i pre izbornog dana.
Tradicionalno, Obama ne bi trebalo da pobedi na izborima. Njegova popularnost je, nesumnjivo ogromna. Vole ga, ne vole ga, ali je svima bitan. Obama je svetu, ali pre svega američkom društvu, postavio jako važna pitanja: Gde je granica tolerancije? Da li se tolerancija i tradicija prepliću i međusobno suprotstavljaju? Šta određuje jednog Amerikanca? Gde prestaje popularnost, a počinje opasnost?
Sva pitanja upućuju na jedno: Može li crni Obama u Belu kuću?
Marko Milovanović
[objavljeno: 02/11/2008]
